Када је профит сигуран, помоћ државе није потребна

су уговор о закупу хале и управне зграде бивше штампарије „Младост” у Ћурпији, у којој ће отворити погон и до краја наредног месеца започети производњу. Та компанија, која се бави производњом одеће, за почетак ће запослити 250 радника, следеће године још 600, а у трећој фази биће укупно 1.000 запослених. Вредност инвестиција је око милион евра, а при том су, потврдио је председник општине Ћуприја Нинослав Ерић, турски инвеститори одбили субвенције државе и општине за запошљавање радника, истичући да желе да улажу свој капитал јер су сигурни у то да им се то исплати.

За разлику од те компаније, Фабрика за производњу алуминијумске фолије за фармацеутску индустрију „Ламп ист”, која је била прва страна компанија у Технолошком парку у Вршцу, ових дана је прекинула производњу чекајући новог власника. Она је за отварање радних места од тадашње СИЕПЕ, дакле државе Србије, добила бесповратно 10.000 евра по раднику, обавезуући се на то да ће их запослити 120. Међутим, за четири године та компанија никада није имала више од 28 запослених и сада чека новог власника, а радници који су се надали запослењу, остали су кратких рукава, као и оних 28 који су посао имали.

Неспорно је да последњих година све европске државе воде љуту борбу за инвеститоре и привлачење инвестиција на своју територију, али и даље је отворено питање шта је све потребно учинити и које све погодности дати да би неко отворио фабрику и запослио раднике. Неки инвеститори – а учинио је то својевремено и немачки „Бош“ – долазе у Србију због тога што су уверени у то да ће профитирати, а некима ни повелике државне субвенције и привилегије које Србија даје нису довољне да се дуже у њој задрже. „Бош“ је показао да се у Србији може успешно радити и зарадити и без државних субвенција за запошљавање јер планира да током ове године повећа број запослених за 500, иако за то неће узети ни динара пореских обвезника.

Директор пројеката одрживог локалног развоја УСАИД-а Хауард Окман тврди да постоје компаније које би инвестирале у Србији и без пореских олакшица јер очекују профит. Наиме, он сматра да добри инвеститори, они које неће отићи сутра, улажу у стране земље из пословних разлога, а не због пореских олакшица.

– Ако дајете олакшице и субвенције, сви их траже – истиче Окман. – Али без те политике и даље би било компанија које би улагале, и то због профита. Једноставно, компаније неће доћи на неко тржиште ако им то није профитабилно, а ако је већ профитабилно, питање је зашто им давати још и новац преко тога.

Додаје да је радио у Украјини, где су компаније имале профит од 20 до 25 одсто, враћале уложени новац за две до три године, и да не види разлог да се таквим компанијама дају још и државне субвенције. Ипак, има разумевања за то што држава даје новац малим предузећима јер то, како каже, свака влада мора да ради.

– Тај новац би требало да буде искоришћен за обуку менаyера и власника фирми. Новац који се даје у виду грантова или за набавку опреме могао би бити боље искоришћен ако би се људи научили како да повећају продуктивност јер би тада могли сами да зараде новац за опрему – сматра Окман.

Креатори економске политике Србије још почетком године схватили су да морају водити другачију политику субвенцинисања радних места код домаћих и страних инвеститора. У многим случајевима уложен новац није оправдан јер су инвеститори, чим су потрошили добијено, напустили Србију. Такође, овога пута води се рачуна и о регионалној развијености па је Влада Србије уредбом прописала да се за радно место у неразвијеним регионима даје 7.000 евра по запосленом  а у развијенијим 3.000 евра. Тиме је, заправо, смањена граница за подстицање инвеститора за отварање радних места, која је претходних година била и до 10.000 евра по запосленом.

Љ. Малешевић

Број новозапослених диктира субвенцију

Уколико страни, па и домаћи, инвеститор жели да добије 150.000 евра државне помоћи, мора да запосли најмање 20 радника, уз 300.000 евра има обавезу за обезбеди најмање 30 радних места, а они који би хтели 600.000 евра државних подстицаја, морају обезбедити између 40 и 50 радних места. При том, морају се обавезати на одржавање инвестиције најмање пет година, током којих ће редовно исплаћивати плате радницима, које морају бити 20 одсто веће од минималне зараде.