Кад киша залије дуван се добро прима

баш као што је било у петак, па смо у дворишту Миодрага Мине Лазића (63) у Голубинцима расад дувана сорте “вирџинија” затекли на тракторским приколицама. Киша, која је претходног дана падала као из кабла, прекинула је расађивање дувана, па су домаћини, али и бројна паорска братија у овом сремском селу, ишчекивали и лицитирали хоће ли се њиве просушити после подне, у шта су многи сумњали, или ће расађивање морати да оставе за сутрадан.

– Чим време дозволи и просуши се, крећемо, наставићемо да расађујемо. Пошто се већ ближи подне, не верујем да ће то бити данас, па ћемо вероватно имати радну суботу и недељу – прогнозирао је у петак Миодраг Мина Лазић.

Домаћин напомиње да у сваком случају кише није на одмет, јер је добро да оно што је већ расађено покисне пошто се тада сто посто прими.

– Дуван се после расађивања лако прима, само да нам киша дозволи да радимо, али није добро ако се жури и расађује на непросушеној ораници – додаје Лазић.

Наш домаћин, али и сви произвођачи дувана у Голубинцима, расад за сопствене потребе заснивају у хидропонији, под пластеницима, од почетка маја па док потраје следи расађивање, потом неговање усева, закидање цветова и вишемесечна берба од почетка јула до првих мразева у октобру, све док се циклус не заврши сушењем у сушарама и испоруком фабрици дувана Јапан тобако интернешнел у Сенти.

Са сетвом расада под пластеницима креће се у марту, а Лазић објашњава да расађивање зависи од временских прилика. Док не доспе за расађивање расад дувана расте у стиропорским контејнерима на води, где се у току раста шиша три до пет пута, јер се тако боље развија.

На њиву се није могло, па домаћин има времена да нам прецизира да приликом расађивања четворо радника седи на садилици, која се вуче трактором, а један или два радника иза контролишу и поправљају, ако има неких проблема и евентуално попуњавају празнине расадом. Тако је за расађивање потребна екипа од пет или шест људи, а Миодраг је задужен за допремање расада на њиву.

У атару Голубинаца и околини компанија ЈТИ има уговорену производњу на око 1.000 хектара, а још 200 хектара уговориле су друге фабрике дувана. У производњи дувана има доста посла тако да у време брања и сушења долази доста сезонске радне снаге са стране. Газдинство Миодрага Мине Лазића “вирџинију” узгаја на девет хектара и ово је пета година како је у овој причи. Лазићи имају 12 катастарских јутара сопствене земље, а обрађују укупно 19 и живе само од пољопривреде, а поред дувана ове сезоне први пут на непуна два хектара биће индустријски парадајз за прераду, за сушење.

Кад су Миодраг и његова супруга Вера остали без посла, у издавачкој делатности и трговини, били су принуђени да се окрену пољопривреди. Док нису прешли на дуван, били су посвећени бостану, парадајзу, купусњачама, кромпиру, другом поврћу и кукурузу шећерцу.

– Узгој дувана у Голубинцима су донели људи који су овамо дошли, избегли и прогнани из Хрватске, а ми староседеоци Сремци у почетку смо били резервисани према тој производњи јер нам је све то било страно и чудно – прича Лазић. – Требало нам је времена да видимо како то све иде, а када смо се уверили да то није лоше, сада је већ међу произвођачима “вирџиније” скоро трећина староседелаца Сремаца, мада већину и даље чине наше комшије које су се у време распада Југославије доселили из Хрватске. Више смо се бавили класичним ратарским културама и повртарством, али смо се одлучили да кренемо у производњу дувана, увидевши да је најисплативија. Имамо инсталиране две велике сушаре од 78 рамова, што је довољно да се осуши лист дувана са површина које су нам под дуваном.

Посла око дувана има за све укућане, а за расађивање, копање, заламање цветова и нарочито брање листа ангажују се сезонски радници. За сарадњу са компанијом ЈТИ Миодраг Лазић, али и други произвођачи дувана имају само речи хвале, јер их у потпуности прати у производњи и испуњавању обавеза. Репроматеријал, стручна подршка и све што је неопходно стиже на време. Према потреби произвођачима се даје и аванс у новцу, па су управо добили финансијску потпору за садњу и окопавање, а она је већини неопходна за време бербе за исплату берача.

– Годишње испоручујем око 15 тона сувог листа и од тога и прихода од поврћа обезбеђујемо егзистенцију. Поред сигурности које нам обезбеђује уговарање производње и сигурна испорука фабрици у Сенти, држава би могла додатно да поспеши производњу дувана премијама или субвенцијама, пошто се од дувана итекако добро пуни државна каса. Дуван је усев који за пољопривреднике и цело село сада даје највише. У Голубинцима радне снаге има, колико има, а углавном највеће су потребе у време бербе, када већина сезонаца долази из Костолца и Бујановца. То су екипе које долазе и одрађују комплетно послове на заламању цветова, брању листа и вађењу из сушара – сазнајемо од Лазића.

Они док траје сезона станују по кућама којих је у селу доста празних, а произвођачи дувана им сносе трошкове смештаја, струје и воде и надница. У сезони послова на располагању су три и по до четири месеца. Голубиначки фармери им за расађивање и окопавање плаћају сатницу 170 до 200 динара, већ у зависности како се ко погоди, док се за брање обично погађа дневница за комплетну екипу по сушари, да је у току дана наберу и када се лист дувана након шест-седам дана осуши да га изваде и спакују у кутије за испоруку компанији ЈТИ. Берачи са стране су лане дневно зарађивали око 1.800 динара, с обзиром на то да им се плаћа становање и пратећи трошкови, а домаћи сезонци из Голубинаца зарађују нешто више јер фармере не оптерећују трошковима.

Милорад Митровић

Дуван најисплативији

– Иако захтева много рада мислим да је дуван најисплативији, мада лично нисам баш задовољан, али то је до мене, јер сам имао мање дувана у односу на највеће овдашње произвођаче који га узгајају и на неколико десетина хектара пошто нисам имао довољно своје земље. А што се тиче поврћа које сејемо у много мањој мери него раније, сада свега на једном јутру, ситуација се прилично изменила и много је неповољнија. Од када су присутни велики трговачки ланци, хипермаркети и тржни центри, цене поврћа су пале и паорима је много лошије. Трговци  буквално са ценама гуше све. Док је преовлађивала повртарска производња ишли смо на београдски кванташ и на пијацу на Коњарнику. Сада смо се преоријентисали већином на дуван, на дуже стазе, и да сам млађи не бих пуно размишљао него бих повећавао површине. Овако, све ће зависити од сина Николе, који се тренутно определио за парадајз, али ја бих волео да се посвети дувану. Никола је завршио за ветеринарског техничара, али стоку, сем нешто за домаће потребе, не држимо, јер се не исплати – категоричан је домаћин из Голубинаца.