Јагњетина у престоници увек на цени

стадо је сада бројније, док купци не почну долазити због јагњетине. На истом послу су и Јожефова супруга Магдика, кад није на студијама у Сегедину припомогне ћерка Габријела, а такође и син Габор и снајка Бригита који у засебном домаћинству живе у суседном селу Велебиту, али Габор свакодневно долази па од јутра до вечери одрађује свој део обавеза на родном салашу.

– У овчарству сам од рођења овде на салашу крај оваца, можда ме тата ту негде и правио или на оближњем пашњаку где је наше стадо одувек на испаши – вели Јожеф Калман. – Јагњење се на нашој фарми мало отегне, јер тако смо поделили стадо у два чопора, да се један део јагњи у јесен, а други у пролеће, од почетка марта па док потраје. Оријентисали смо се углавном на производњу јагњади, а овце не муземо већ више од деценије, јер млеко нема ко да откупљује.

Овце из стада породице Калман је уматичено већ неколико година, што према Јожефовим речима пуно значи, посебно од када су уведени подстицаји, тако да се за свако грло добије ове године 7.000 динара, што је итекако значајна помоћ овчарима.

– Јагањци завршавају у кланицама, а нешто остављамо за приплод, за обнову и проширење стада. За приплодну женску јагњад такође добијамо субвенције од државе, а јагњад коју продајемо кланицама добијемо подстицај од 2.000 динара. Потражње за јагањцима је углавном увек добра, а и откупна цена је солидна, само да тако и остане. За килограм јагњетине живе ваге добијамо 300 до 320 динара. Ми већином све испоручујемо кланицама из Београда, јер јагњетина у престоници је увек тражена и на цени, а само ако се јагњад прода кланици могу да се добију подстицајна средства из државне касе. Због тога не вреди да јагњад продамо накупцима – објашњава Јожеф Калман.

Домаћин из Војводе Зимоњића напомиње да уз овце у стаду држи и нешто коза, што се показало практичним у сезони јагњења, када је подмладак бројнији па се прекобројна умиљата јагњад брзо привикне да се прехрањују сисајући козије млеко.

Породица Калман поред овчарске фарме држи краве музаре које током сезоне од пролећа до јесени иду на испашу, па колико-толико и оне доприносе успешнијем финанијском билансу. На мужи је десетак крава. Телад се продаје, али и по неко мушко грло се оставља за тов.

- Нама пуно значи што стадо оваца и краве свакодневно истерујемо на испашу на Јараш. То значајно појефтињује производњу и обезбеђује рентабилност у сточартсву – истиче наш саговорник.

Јожеф обрађује око 30 хектара, углавном за потребе сточарства у сопственом домаћинству, па у зависности каква је година, дешава се да не буде ни доста сточне хране. На салашу са оцем заједно ради син Габор, који има засебно регистровано пољопривредно газдинство у које се издвојио у Велебиту, али када су обавезе и послови у питању, заједнички се прионе. Габор практично у Велебиту само да спава, а од јутра до вечери је на салашу у Војводи Зимоњићу.

– Нама је овде добро, јер смо навикли на салашу. Ту сам рођен и не би одавде никуд и нигде отишао, без обзира што посла има и за 25 сати дневно – категоричан је Јожеф.

У паорско салашарским пословима добро се сналази и његов 30-годишњи син Габор, који са супругом Бригитом у засебном газдинству обрађују десет јутара своје земље.

– Одлучили смо да живимо у оближњем селу Велебит, а да радимо код куће и на салашу. Завршио сам само основну школу и определио се за останак у пољопривреди. Радно место нисам морао другде да тражим, јер посла је у паорлуку одувек било и биће. Сопствено стадо оваца немамо, али држимо у Велебиту у тову четири бика, по мало, за почетак, а после се надам да ћемо број повећавати, јер за то имамо услова. Све ће зависити од тога каква је рачуница. Посао је то који треба радити, а увек се надамо да ће се исплатити – сазнајемо од Габора.

А, то што већи део посла заједнички Габор одрађује с оцем Јожефом, сматра да је лакше и практичније, јер се међусобно испомажу и допуњују.

– Млади се тешко одлучују за останак на салашима и селима. Сви хоће у град или одлазе у иностранство, али и тамо и нема “хлеба без мотике”, треба радом обезбедити егзистенцију. Ја нисам ни помислио на одлазак, чврсто сам одлучио да овде останем, а од посла не бежим – наглашава Габор Калман.

Милорад Митровић