Извадити винограде из небраног грожђа

 до којих се дошло пописом пољопривреде 2012. године, у Србији има 21.200 хектара винограда, с Косовом и Метохијим нешто више, око 23.000, што је отприлике петина винограда које је имала до 1960, када је уследио суноврат виноградарства код нас.



На почетку ове године на евиденцији је било 235 винарија, што је недовољан број, и више од 80.000 произвођача грожђа. Винарије су по својој структури углавном мала породична газдинства, док је код виноградара највећи број оних који имају до 50 ари. Све то указује на чињеницу да је код нас производња уситњена, због чега је тај сектор веома осетљив на све могуће промене, нарочито економску кризу.

То су само неки подаци изнети на панелу посвећеном аграру у оквиру прошлонедељне, Четврте међународне научно-стручне конференције „Дунавски бизнис-форум” у намери да се дође до одговора на питања докле је Србија стигла и шта је неопходно даље учинити да би испунила захтеве ЕУ и што боље се припремила за велико тржиште и била конкурентна.  

          

Говорећи на том скупу, руководилац Сектора за виноградарство у Министарству пољопривреде Дарко Јакшић је истакао да се у Србији од 2009. године ради на доношењу прописа у области винског сектора и да је до сада на том путу око две трећине посла завршено. – Обавеза свих проозвођача у ЕУ, а и код нас, јесте да се сви који имају више од 10 ари упишу у виноградарски регистар, који смо ми успоставили 2009. године – рекао је Јакшић.



– То је неопходно у ЕУ да би се пратио производни потенцијал, да би се знало тачно колико која земља производи да би на основу тога биле донете неке мере, као и због тзв. националне коверте, односно због новца који ЕУ даје за сектор вина, сразмеран количини винограда који нека земља поседује. Зато треба искористити чињеницу да нам није лимитирана површина под виноградима и подизати нове.     



Јакшић је напоменуо да је похвално што су произвођачи у периоду за нама препознали битност удруживања, какво ЕУ тражи.– Нова регулатива посебно вреднује удружења и произвођачке организације. По том принципу је у Србији за сада форомирано десет удружења. Виноградари се удружују пре свега да би регистровали ознаку географског порекла.



Тренутно је у изради нови закон о вину и другим производима од грожђа, и то зато да бисмо се у потпуности ускладили с регулативом ЕУ, јер је овај из 2009. био први степен. Нови закон треба да буде потпуно усклађен с европским да бисмо се што лакше припремили за то велико тржиште од пола милијарде људи –рекао је Јакшић.



З. Милосављевић

Попис и рејонизација

По мишљењу доц. др Драгослава Иванишевића с Пољопривредног факултета у Новом Саду, током протеклих неколико година у српском виноградарству су се десиле две врло значајне ствари – попис пољопривреде и рејонизација.



– Сам попис пољопривреде после више од 50 година је дао коначно  најприближнију слику о стању у виноградима и пољопровреди – казао је Иванишевић. – У то време у организацији Министарства пољопривреде урађена је и нова рејонизација Србије након 40 година, којом су произвођачи добили јасно дефинисане границе производних подручја, региона, рејона, виногороја, са свим карактеристикама земљишта, климе и слично.



То је за њих врло велики бенефит. За сваки рејон су дефинисане сорте и лозне подлоге, препоручни узгојни облици. Тиме је много добила и сама држава јер на основу те рејонизације своје мере може усмерити на подручја која су за то најбоља.Иванишевић сматра да је пред нама период када треба подизати нове засаде. На нивоу ЕУ прошао је период стагнације и смањења површина па се очекује и да ће се у ЕУ подизати нови виногради. Општи став је, каже он, да ће се у периоду пред нама предност давати светски познатим сортама, али не у истом обиму, и да ће се тражити нешто другачије сорте.