Има живота и после стечаја

Наиме, после неуспешне приватизације 2007. године и раскида уговора с бугарском компанијом „Булцват” 2010. године, фабрика наставља да послује с већинским државним капиталом – 70 одсто. Стечај је проглашен крајем прошле године, а почетком ове Слободанка Влајчић преузима комплетне производне капацитете фабрике из стечаја.

Последњих неколико месеци производња не само да расте већ је све већа, покренута је и нова линија за производњу чврстих тоалетних сапуна, порастао је извоз у БиХ и Црну Гору, као и у Ирак, Аустрију, Аустралију. Данас „Невена” извози 80 одсто производног асортимана. Компанија има 57 запослених, а циљ је да током следеће године запосли 150 радника. Овогодишња планирана улагања су 1,2 милион евра.

Економисти већ дуже истичу да стечај неког предузећа не значи крах и крај и да нема разлога да се радници плаше покретање стечајног поступка. Стечај је законом утврђен поступак који се спроводи над имовином дужника ради намирења поверилаца, али он уједно онемогућава даље лоше пословање привредног субјекта. Стечајни поступак не мора да се заврши брисањем привредног субјекта већ реорганизацијом, која доводи до наставка пословања. У првих седам месеци ове године Агенција за лиценцирање стечајних управника покренула је 231 стечајни поступак и сасвим је извесно да ће барем трећина фирми у којима је уведен успети да настави производњу. Другим речима, у неким случајевима стечаја реорганизација је изводљива, а у некима није, па због тога не треба унапред страховати да је он сам по себи поступак који неминовно води гашењу предузећа. Стечајно стање траје ограничено време, отвара се нови текући рачун који није блокиран, утврђују се стварни дугови и пословни потенцијали фирме. Када се установи да предузеће над којим је покренут стечај има пословни капацитет да започне израду плана реорганизације, иде се на ту меру, а након усвајања плана предузеће излази из стечаја и наставља производњу. Производњу може наставити и ако га неко купи из стечаја, под условом да купац пристане на то да намири све дугове и уложи новац у покретање новог циклуса производње.

Сасвим је друга прича то што у Србији влада уверење да је стечај крај пословне каријере неког предузећа и што од њега запослени страхују. Томе је допринела и чињеница да су стечајеви код нас трајали по десет година, а доказ за то је што, по подацима Агенције за лиценцирање стечајних управника, тренутно у Србији има 2.086 стечајних поступака, од којих су неки покренути пре више од деценије. Страху од стечаја допринео је и велики број случајева где је нестајала стечајна маса јер су повериоци желели да се из ње што пре наплате, па и по цену да имовина предузећа буде продата. Није давана шанса да нови власник купи предузеће у стечају и да га стави у функцију. У таквим случајевима радници заиста после стечаја јесу остали без посла, али у случајевима када је било довољне воље, жеље и имовине, предузећа су уз новог власника обнављана, а запослени остајали на својим радним местима.

Љ. Малешевић

Овакви и онакви примери

Пример да стечај не мора бити и крај за предузеће је и „Прва петолетка” у Трстенику, која је успела да, и поред стечаја, ради пуном паром. Држава је покушавала да слично уради и с многим пољопривредним предузећима у Војводини, али то није успело. Радници, такође, сматрају да се нека предузећа намерно гурају у стечај да би била продата за мале паре, мада нема доказа да је неко од њих и поред дугова могло опстати након намирења поверилаца. Држава не би требало да има интерес да било које предузеће пропадне јер је она у обавези да свим радницима исплати социјални програм уколико не могу да се намире из стечајне масе, а пошто су они последњи који долазе на ред, често су они управо државна брига.