И ми пасуљ за лонац имамо

 слушамо већ годинама. Тачно је да нашег пасуља готово да нема и да је производња пала на ниске гране. Међутим, није баш да ова махунарка не може да донесе приход и да баш нема никакве рачунице. Напротив. Јасно је да је разлог одустанка од производње то што наши мали и неудружени пољопривредници не могу да буду конкурентни цени коју дају велики произвођачи у земљама где је производња у старту јефтинија, али има примера који показују да и за наш пасуљ има и потражње и наде.

Иако се у трговинским ланцима ова намирница може пазарити за 200 динара по килограму (на акцијма буде и јефтинија), купца нађе и онај за 600. Кућни буџети нам не дозвољавају да се опустимо када идемо у пазар, али ипак све више водимо рачуна о томе шта једемо па, колико год да нам је просечан стандард лош, постајемо опрезнији и, ако можемо, бирамо проверен квалитет. Да је тако, примећују и наши произвођачи пасуља, којих ето - ипак има и не жале се.

Такав је млади пољопривредник, двадесетпетогодишњи Мирко Влчек из Пивница. Упустио се у ову производњу пре пар година и стално је проширује и обогаћује новим сортама. Мирко се бави органском производњом, па је и пасуљ са његових њива органски, али како процес конверзије земљишта за овај вид пољопривреде траје три године, у првој години и ова се махунарка продавала као конвенционална. Дакле, узгајао је и продвао и обичан пасуљ, а и то му се исплатило. Вели да и сада произвођачи “обичног” пасуља могу да нађу рачуницу али под условом да га не продају на велико, да се удруже, усвоје неке маркетиншке вештине, сагледају могућности тржишта из више углова...



-Када сам по завршетку факултета одлучио да се бавим органском производњом и уопште повртарством, размишљао сам о томе с чим да кренем с обзиром на то да нисам имао тржиште и обезбеђен пласман. Зато сам се определио за пасуљ који не мора одмах да се прода, може да се ускладишти, а једноставан је за чување. Важно ми је, наравно, било и то што није изискивао велика улагања јер нисам био у могућности да значајније инвестирам  – прича нам овај млади пољопривредник, члан Центра за органску производњу Селенча, којег већ добро знају купци на пијацама у Новом Саду, Бачкој Паланци и у Београду, а нарочито они који органске производе од њега и његових колега купују преко интернета, односно фејсбука.



Наш саговорник поврће гаји на 5,5 јутара, а тренутно на имању има 13 сорти пасуља.Како каже, огледе ради са Институтом за ратарство и повртарство Нови Сад и гаји “белка”, “максу”, “злкатка”, “игман”, “босну”… Има и шодер, биљку која није пасуљ али му је, као плод, најсличнија.-То што су произвођачи у Србији дигли руке од пасуља економска је ствар. Ако се продаје на велико, цена је нижа и није исплатив, али ако се иде на пијаце и продаје на килограм, другачије је – прича нам Мирко који уз рад на њиви стигне и на пијачне тезге, али и да прими наруџбе преко интернета, све упакује, пошаље, однесе купцима… 



Више од половине количина које произведе сада прода преко интернета. Органски је пасуљ скупљи, углавном стаје око 600 динара килограм али ни то није препрека купцима којих има и који све више траже ову намирницу. Под условом да је домаћа.Он каже да је производња исплатива, али да се итекако мора водити рачуна о времену сетве, јер ако се ту омане, штета може бити велика.



-Оптималан рок за сетву је кратак и важно је посејати на време, ни превише рано ни касно. Ако се посеје рано склон је болестима, а ако се рок прекорачи, деси се да га суша уништи – вели Мирко и додаје да пасуљ штити екстрактом белог лука који га чува од болести, побољшава му имунитет, решава пламењачу… - Пасуљ спаде у групу легуминозних биљака на чијем корену у квржицама живе бактерије азотофиксатори. Бактерије које живе у симбиози са пасуљем усвајају азот  из ваздуха који је важан за раст. Важно је стога и да се стално ради међуредна култивација да би ваздух улазио у коренов систем. Дакле, мора се водити рачуна о агротехници.



Није, међутим, агротехника једини услов за успех у условима жестоке конкуренције која нам долази чак и из земаља за које многи нису ни чули. Важно је, како рече наш саговорник, прилагодити се новим захтевима тржишта, не каскати миљама за њима. Да се у једном селу у којем се традиционално производио пасуљ удруже пољопривредници, да се потруде око брендирања, паковања, унесу иновативне идеје, сигурно би се и површине повећале. Није много времена требало за пропаст домаће производње - не тако давно, 1999. године, производили смо 71.000 тона. Па не би ваљада пуно требало ни да поново наш пасуљ стане на зелене гране.



Слађана Глушчевић