Грађани губе на шалтеру, али добијају на суду

да потпишу уговоре у којима банка себе штити на њихов рачун. Слабо су слушали. Тек када би дошли у проблем код отплате, више би се заинтересовали за оно што су потписали. Тада су често тражили помоћ финансијских организација које штите потрошаче. Многи од неспоразума добили су, или ових дана добијају, епилог на суду, а све у корист клијената. Прекретница је било доношење Закона о заштити корисника финансијских услуга, који се примењује од краја 2011. године. После тога, права клијената су далеко више заштићена, односно банке су приморане на то да их више поштују.

– Колико само ми знамо, тренутно је у току око 2.000 спорова пред судовима у којима клијенти туже банке – каже председник организације потрошача „Ефектива” Дејан Гавриловић. – Сем тужби везаних за кредите индексиране у швајцарским францима, ту су и оне везане за отплате по неповољнијем курсу. Пошто Закон о заштити корисника финансијских услуга није био донет када су ти уговори закључивани, ту се примењује Закон о облигационим односима. Док код спорова везаних за кредите у францима клијенти по тужбама траже раскид уговора, код других тужби захтевају да им се врати оно то им је више наплаћено мимо закона.

О стамбеним кредитима индексираниму фанцима готово све се зна. Прва правоснажна пресуда у корист клијента донета је против Ерсте банке у Новом Саду.

Недавно су донете још две пресуде у корист клијената пред судовима у Београду, а тужене су биле Уникредит и Алфа банка. Разлози су били исти: обе банке су клијентима пустиле кредит по нижем средњем курсу, а рате су отплаћиване по вишем курсу. Такве одредбе могле су се наћи у уговорима пре доношења Закона о заштити корисника финансијских услуга. Сада се у оба случаја примењује средњи курс Народне банке Србије. О томе колико су клијенти били оштећени код таквих отплата најбоље говоре рзлике између два курса. Оне су претходних година, зависно од флуктуирања динара, биле од три до пет динара. Ако узмемо да је средња вредност четири динара, а да је рата кредита била само сто евра, на просечан готовински кредит на пет година добијамо занимљиву рачуницу. Клијент је банци само по том основу плаћао месечно 400 динара, на годишњем нивоу то је 4.800 динара, а за пет година 24.000 динара – без основне рате и камате. То није велика сума, али није ни да се поклони банци.

Осим лошег гласа, банке желе да избегну и казне. Оне се по слову поменутог закона крећу од 500.000 до 800.000 динара. Мање него што се на сиромашним клијентима може зарадити.

Д. Вујошевић

Лош публицитет

О томе зашто клијенти сада туже банке уместо да су читали уговор пре бего што су га потписали, др Александар Васиљевић с Факултета за правне и пословне студије „Др Лазар Вркатић” у Новом Саду каже:

– Клијенти код нас нису били спремни да се удубе у садржај уговора који потписују и виде које и какве обавезе преузимају на себе – сматра он. – Многи су кредите и отплатили а да нису прочитали уговор. Клијенти банака се сете уговора обично када дођу у ситуацију да не могу да отплате рате. Тада се, како се то каже, хватају за сламку, пажљиво читају уговоре, обраћају се удружењима за заштиту и, ето, и туже банку. Закон о заштити корисника финансијских услуга је ту област добро регулисао па се тужбе односе на старе уговоре. Мислим да банке сада и због медија више воде рачуна о томе да не прекрше поменути закон: о тужбама против њих које се заврше пресудом у корист клијента се доста пише, а банке желе да избегну лош публицитет.