Феномен запослених који раде џабе

постигнуте врхунске резултате у извозу и пословању на домаћем тржиште, није само њихова заслуга већ и посвећеност и рад запослених у тим компанијама. Општи закључак је био да добро плаћени и задовољни радници праве профит и доносе добитак компанији.

Међутим, логика ових шесторо успешних војвођанских привредника о добро и редовно плаћеном раднику који ствара добит није својствена многим приватницима у Србији. Социолог и сарадник Центра за развој синдикализма Срећко Михаиловић, који међу раднике убраја и оне незапослене који морају нешто да раде да би преживели, али и оне који су некада били запослени, а сада су у пензији па ипак раде јер од заслужених принадлежности не могу да живе, наводи да код нас постоји јединствена категорија радника: запослени који раде, а не примају плату, као и други радници који су принуђени да раде било шта и под било којим условима и за било које паре. Због тога он раднике који морају да би преживели да раде било шта дели на неколико подгрупа.

– У првој подгрупи су радници који раде џабе, јер им послодавац не плаћа оно што су зарадили. Према званичним подацима 2.000 послодаваца не исплаћује редовно плате радницима. Подсетићу на резултате прошлогодишњег истраживања прекарности новинара и физичких радника, који су показали да 16 одсто новинара и исто толико физичких радника, тврди да им газде дугују новац за обављени рад. Процењује се да сваком шестом раднику послодавац дугује једну или више зарада. Ако изузмемо државна предузећа, у којима су плате релативно редовне, могли бисмо да тврдимо да сваком четвртом раднику запосленом у приватном сектору газде дугују новац за обављени рад – оценио је Михаиловић.

По његовом мишљењу постоје и радници који имају готово све карактеристике надничара. Ту, тврди, пре свега спадају класични надничари који по правилу раде по директној погодби са газдом, а надница им се исплаћује по завршетку радног дана. У овој подгрупи су сезонци које организује бригадир, груповођа, или како већ зову оног који посредује између незапоселених, а посла жељних, и газде.

– Газда плаћа бригадиру за урађени посао, а он исплаћује раднике по погодби. У овом случају газда ретко кад “заврне “радника, а ако се то и деси, онда иза те прљаве работе стоји бригадир. Преваре радника су чешће ако је реч о раду у иностранству – објашњава Михаиловић.

Ту је, наставља социолог, и фамозни рад на лизинг односно рад преко агенција за запошљавање. Михаиловић појашњава је ту заправо реч о “позајмици радника”, јер то практично значи да радник који је запослен у неком предузећу бива позајмљен другој фирми на три месеца, а потом неком трећем и тако редом.

– У Србији тренутно легално послује 80 агенција за посредовање у запошљавању у земљи и иностранству које су евидентиране, али њихов рад није правно регулисан по принципима које прописује Конвенција Међународне организације рада. На тему “Најамни рад у Србији” недавно је, у организацији Међународног центра “ Улоф Палме” одржана расправа на којој је саопштен податак да је у Србији, преко агенција, ангажовано од 60.000 до 80.000 наших суграђана. Упркос томе што је Парламент Србије ратификовао Конвенцију МОР-а у оквиру које је оквирно регулисан положај радника ангажованих преко агенција за запошљавање, за њену непосредну примену потребни су национални закони, који у овом тренутку не покривају ту област рада. Осим тога, све већи број домаћих компанија ангажује најамне раднике у Србији, закључено је на овој расправи – наводи Михаиловић.

У четврту подгрупу српских радника Михаиловић убраја, како их понегде зову, “телефонисте” или “раднике на телефон”. Заправо је реч о уговору на нула сати рада, а то, пак, значи да радник са уговором седи код куће и чека да га газда позове.

– Притом мораш да дођеш одмах, да одрадиш пола сата, три или двадесет сати, у зависности од тога колико је послодавцу потребно. С друге стране, послодавац нема никакву обавезу према теби све док не уђеш у његове просторије. Тог момента укључује штоперицу и плаћа их онолико колико пише на штоперици. Такав систем прижељкују и овдашњи послодавци. Из угла бизниса ја не могу да схватим какви су то послодавци и која је то тржишна економија. У пету групу можемо сврстати многобројне раднике у такозваној сивој економији. Сви ови облици рада су, мање или више, лошији од радног односа на неодређено време, па и од радног односа на одређено време. Правници, који се баве радним правом, тврде да је нелегитимно све што није регулисано радним уговором, а од свега овога је мало шта заиста правно регулисано – закључује Михаиловић.

Љубинка Малешевић

Све чешћи рад прековремено, и то бесплатно

У проблему су и радници који раде прековремено, често и по 12 часова дневно, а да за то нису плаћени. Студија ОЕЦД показује да је прековремени рад далеко заступљенији у мање развијеним економијама, а у некима од њих је, малтене, постао начин живота. Тешко је пронаћи податке о томе колико радника прековремено ради у Србији. Синдикати се жале да послодавци, посебно страни, које наша држава субвенционише зарад отварања радних места, често приморавају раднике да остају прековремено на послу, и то, неплаћено, на шта они пристају из страха од губитка посла. По нашим законима, као прековремени рад рачуна се свако прекорачење утврђеног радног времена, осим оног до кога је дошло прерасподелом радног времена. Ипак, важно је додати да ни у једном случају прековремени рад није бесплатан и да се он мора платити чак и онда када газда нареди да се ради дуже од прописаних осам сати.