Џабе свеколики потенцијал ако ће остати на папиру

И док се у Европској унији све више значаја придаје органској пољопривреди у циљу унапређења еколошке производње, код нас су подстицаји у том правцу још увек на готово симболичном нивоу...

– Да се ослони на државу, произвођач органске хране не може. Јер, тренутни подстицај од 2.800 динара по хектару често није довољан ни да се њиме покрију трошкови за прикупљање неопходне документације... Не морају те субвенције да буду као у Аустрији, од 250 до 700 евра по хектару, али је ипак произвођачима нужна снажнија подршка. Ипак, неко ко жели да пређе у сферу органске производње пре свега треба да се води тиме да је тржиште озбиљно, да производа нема довољно а да су веома тражени, и код нас и у иностранству, што значи да су и могућности за извоз велике – каже за „Дневник” Бранкица Бабец, чланица Војвођанског кластера органске пољопривреде.

Бранкица је докторанд на Пољопривредном факултету у Новом Саду, а од пре неколико година она и њена породица баве се органском производњом. У башти фондације „Етнос”, коју је њена мајка Ружица основала са Гојком Тодоровићем из Шајкаша, све у циљу руралног развоја тог подручја, у почетку су преовладавали аронија, парадајз, паприка, кромпир, кукуруз шећерац, а ове године се једна парцела нашла и под органском сојом...

– Без обзира на чињеницу да је у Србији органска производња присутна последње две деценије, она се ипак може сматрати својеврсном новином, облашћу у којој има пуно простора за истраживања. И биће га све више, јер у органској производњи нема ан женерал резултата: свако земљиште је прича за себе. Током година се учимо, свака је другачија од претходне и, по правилу – боља. Једноставно, у органској производњи се мора бити изузетно упоран и истрајан, поготово у прве две-три године, које су и преломне, јер се током њих кристалише да ли ће произвођач одустати или наставити.

По речима наше саговорнице, произвођач мора од самог почетка бити свестан чињенице да неће бити лако, јер су проблеми битно другачији него у конвенционалној пољопривреди, поготово у Србији где много тога када је у питању органска производња још увек није регулисано – од сортних листи до дозвољених препарата који се при томе и јако тешко набављају...

– Добро је што нам бар стучњака за органску производњу не недостаје, не само на Пољопривредном факултету него се произвођачи могу обратити и Кластеру органске производње, где ће добити барем неке основне смернице у ком правцу да иду зависно од тога да ли желе да се баве воћарством, повртарством, ратарством, да ли је реч о неким мањим парцелама или се ради о озбиљнијим површинама... Струка и наука итекако могу да помогну, али исто је важна и помоћ некога ко је већ годинама у послу и стекао је одређена практична искуства. Тим саветима се често може спасити производња или предупредити проблеми...

Бранкица као илустрацију наводи властити пример, када је прве године као заштитни појас око своје баште користила морач, прилично робусну биљку која се инвазивно шири и више је наштетила производњи но што је била од користи.

– Наравно, сада ми уопште није логичан избор морача, јер је комшијска парцела домаћинска и углавном се на њој такође ради по принципима органске производње, али то су почеци када се и на грешкама учите шта бисте и како требали да радите. Јако је, наиме, битно да се правилно процени објективна могућност контаминације од конвенционалне производње, и да се у односу на то формирају заштитни појасеви. Примера ради, ако је конвенционална производња јако близу, заштитни појас би требало да се се формира од биљних врста које имају робусну надземну масу која иде у висину и густог је склопа. Или ако, с друге стране, нема директне опасности од контаминације, као што је случај био код нас, довољни су цветајући појасеви који ће подстаћи биодиверзитет и корисне инсекте, а који ће онда допринети и самој производњи...

Према последњим подацима, у Србији се органски производи узгајају на тек нешто више од 10.000 хектара, односно на свега 0,28 одсто укупног обрадивог земљишта, што је, с обзиром на агроекелошки потенцијал Србије – недовољно. Органска производња најзаступљенија је у Војводини, где се највише гаје житарице и поврће. У западној Србији је, пак, веома распрострањен органски узгој воћа: малина, купина, шљива, вишња, јабука, шумско воће...

– У почетку процеса преласка са конвенционалне на органску производњу најважнији је период конверзије. У органској производњи се на земљиште мора обратити највећа пажња, о њему највише водити рачуна да би се добио жељени резултат. И ником не бих препоручила да тај прелазни период заобиђе, без обзира на трошкове и ризике, јер се управо током њега јако пуно научи.

Бранкица Бабец на крају упозорава да неко ко се определи за органску производњу мора бити свестан чињенице да ће бити принуђен да много више и на дуже стазе планира но што је случај код конвенционалног ратарства, повртарства, воћарства. И да не сме одустати на првој препреци – а тих препрека је пуно...

– Србија, а поготово Војводина, итекако имају потенцијал за развијање органске производње, само је питање да ли ћемо ми то знати да искористимо. Потражња за органским производима расте и производња може да добаци итекако леп профит. Нама се све више обраћају странци који од нас траже количине које реално немамо. А да нашим грађанима стандард допушта да више брину о свом здрављу, односно о томе како се хране, сигурно би потражња и овде била још много већа, као што је у развијеном свету. У сваком случају, суштина ове производње је да се успостави одговарајући природни систем на парцели. И да се засучу рукави и на њиви и на тржишту. Онда је органска производња много боља и исплативија од конвенционалне.

Мирослав Стајић