Државу черупају они којима је она газда

 а да се, с друге стране, тражи нижи фискални дефицит, јер су то супротне ствари и једна другу потиру.

– Не можемо с једне стране желети стабилне финансије, а с друге – дајте нам веће плате у јавном сектору – поручио је Вучић. – Или хоћемо стабилан раст, или ћемо у пропаст као 2012. године, и зато нам је потребан друштвени договор. Морамо то све јасно да кажемо народу. Та врста договора је битна за Србију.



Колико је део Србије спреман на такву врсту друштвеног договора премијер Вучић чуће већ сутра – тако је барем најављено – када са синдикатима запослених у јавном сектору буде разговарао о Нацрту закона о платама у јавном сектору, због којег су они у среду на сат обуставили рад као знак упозорења и протеста против онога што држава предлаже.



Наиме, нико из јавног сектора није задовољан оним што му држава нуди, и то не само зато што им се не нуди довољна зарада већ и због могућности да због недостатка новца у буџету неке од преузетих обавеза не буду плаћене. Јер, оно што даје Нацрт закона о платама у јавном сектору јесте оно што запослени траже, али је уз те одредбе клаузула „уколико за то буде новца у буyету”. Колико ће новца управо у том буџету бити, јавни сектор велико не мари јер о његовом пуњењу треба да брине држава, а како ће то она чинити и учинити није њихова брига.



Економиста Љубодраг Савић оцењује да је тешко обезбедити у нашој тржишној привреди све оно што синдикати у јавном сектору траже, додајући да, с друге стране, Влада Србије не може да очекује да синдикати не раде ништа, посебно у овако тешким економским околностима.



– Социјализам који смо имали је прошлост, али постоје земље које имају тржишну привреду и модел социјализма који ми нисмо имали, а којем би требало да тежимо, попут скандинавских – рекао је професор Савић. – Капиталисти желе да радном снагом располажу као робом, а радници, опет, желе боље услове и веће плате, и то је логично. У Србији је, међутим, веома лоше то што социјални дијалог постоји само између власти и синдиката јавног сектора, а нема дијалога са запосленима у приватном сектору. Синдикати у уређеним капиталистичким земљама имају врло значајну улогу.



С друге стране, скреће пажњу на то да су плате у јавним предузећима веће него у просвети и здравству, али то, како каже, нико не дира.

– Штедети се може и рационализацијом јавне управе, подизањем њене ефикасности, повећањем прихода у буџету... За мене као економисту најважније је да гледамо да у што краћем периоду повећамо стопу раста БДП-а.

Јавна предузећа остају недодирљива јер су то „последња упоришта” странака, где се ухлебљују партијски кадрови. То је златна кока носиља, чије трошкове сносе сви грађани Србије, а уживају појединци. Неће нас ММФ натерати да средимо јавна предузећа. Њима је битно да Србија може да севисира дугове њиховим банкама – оцењује Савић.



Љ. Малешевић

Ко пуни касу, а ко је празни



Ако се узме да је у Србији и даље најбољи послодавац држава, која својим запосленима, али и пензионерима, незапосленима, социјалним случајевима, деци, редовно сваког месеца исплаћује принадлежности и да ту кашњења нема, а да у исто време запослени у приватном сектору и по неколико месеци не добијају плату, постизање друштвеног договора преко је потребно. Такође, мора да се разјасни какву и коју економију треба водити, шта припада јавном сектору, а шта приватном, ко пуни буyетску касу, а ко је празни...