Далеко су европска права од наших радника

морати управо у тим областима много тога да уради. Тим пре, што се данас не зна ко су тачно репрезнтативни представници нити радника нити послодаваца и што се они који се таквим сматрају не схватају довољно озбиљно када је у питању социјални дијалог, синдикална борба за права радника или радно законодавство. Посебно је тешко објаснити Европској комисији феномен радника који не добијају плату месецима, непостојање законских прописа за раднике на лизинг, неплаћање прековременог рада, минималне цене рада...

Фондација Центар за демократију у сарадњи са Преговарачким тимом Владе Србије у овој години организоваће четири округла стола “ Форум социјални дијалог” који настоји да да одговоре на најзначајније теме из области запошљавања и социјалне политике. Два су већ одржана, а друга два се очекују до краја године. Но, оно што се у претходних сесијама чуло указује да има много “шумова” на релацији држава-радници, радници-послодавци, држава-послодавци. Једноставно ни једна карика није задовољно оним што Србија данас има. Тако су представници два репрезентативна синдиката - СССС и УГС”Незавиност” , као и представници Уније послодаваца Србије, указивали на значај дијалога и преговора, колективних уговора, као и мирног решавања радних спорова. Тврдили су да је много изневерених очекивања, а штрајк заправо има највећу социјалну цену. Иако постоји Закон о мирном решавању радних спорова, као једна од мера превенције настанка радних спорова, овај институт се недовољно користи. Постојећа ограничења настала услед неинформисаности и неповерења, незаинтересованости у спровођењу заона утицала су да судска заштита остаје примарни облик заштите права запослених, док су судови “затрпани” радним споровима, чиме се доводи у питање право радника на праведно суђење у разумном року.

Социолог Срећко Михаиловић из Центра за развој синдикализма објаснио је да у Србији постоји јединствена категорија радника: запослени који раде, а не примају плату  као и други радници који су принуђени да раде било шта и под било којим условима и за било које паре, а такви не постоје у земљама ЕУ. Он истиче да према званичним подацима 2.000 послодаваца не исплаћује редовно плате радницима.

- Подсетићу на резултате прошлогодишњег истраживања прекарности новинара и физичких радника, који су показали да 16 одсто новинара и исто толико физичких радника, тврди да им газде дугују новац за обављени рад. Процењује се да сваком шестом раднику послодавац дугује једну или више зарада. Ако изузмемо државна предузећа, у којима су плате релативно редовне, могли бисмо да тврдимо да сваком четвртом раднику запосленом у приватном сектору газде дугују новац за обављени рад – оценио је Михаиловић.

По његовом мишљењу постоје и радници који имају готово све карактеристике надничара. Ту, тврди, пре свега спадају класични надничари који по правилу раде по директној погодби са газдом, а надница им се исплаћује по завршетку радног дана. У овој подгрупи су сезонци који организује бригадир, груповођа, или како већ зову оног који поседује између незапослених, а после жељених, и газде.

- Газда плаћа бригадиру за урађени посао, а он исплаћује раднике по погодби. У овом случају газда ретко кад “заврне” радника, а ако се то и деси, онда иза те прљаве работе стоји бригадир. Преваре радника су чешће ако је реч о раду у иностранству – истакао је Михаиловић.

Синдикати и добри познаваоци синдикалног покрета и индустријских односа сложни су у оцени да данас радници у Србији имају много проблема и то управо оних које држава треба да реши кроз усвајање законских аката који ће их у свако ситуацији заштитити. Поготово када је у питању минимална зарада и редовна плата, које су најчешћи разлог радничког незадовољства и узрок протеста и штрајкова.

Љ. Малешевић

Конвенција МОР-а постоји, али...

Процењује се да у Србији, преко разних ангеција, ради између 60.000 и 80.000 радника на лизинг. Скупштина Србије ратификовала је Конвенцију МОР-а у оквиру које је оквирно регулисан положај радника ангажованих преко агенција за запошљавање, али су за њену непосредну примену у Србији потребни национални закони, који у овом тренутку не покривају ту област рада. Има најава да ће бити усвојен закон о радницима на лизинг, али пре тога би свој став о њима морали дати раднички представници. Уколико држава, као што је то случај са Законом о раду, сама буде прописивала правила онда се радницима добро не пише.