Битка за минули рад у јавном сектору

државне управе и министарка Кори Удовички. Но, како управо министар финансија мора да води рачуна о државној каси, а то може учинити само уколико се избори да се што мање новца даје за плате у јавном сектору, онда су све синдикалне стреле упућене управо њему и његовом настојању да „одради“ посао па и по цену помињања могућности смањења плата онима који оду на боловање и укидању минулог рада. Министар финансија, пак, тврди да је тачно да се залаже да запослени за време одусуства с посла има право на 65 одсто зараде, али не каже да ли основне или просечне, али истиче да минули рад није споран и да он и у нацрту остаје 0,4 одсто по години стажа за све.

– У том случају је питање само на који начин се минули рад укључује у систем, као и на који начин се сви елементи награђивања рада укључују у систем. Моја теза је да су сви ти елементи валидни и усклађени са одредбама Закона о раду – рекао је Вујовић.

Синдикате који заступају запослене у јавном сектору управо то и мучи , јер не желе да се минули рад укључи у зараду или да се не обрачунава уколико је дошло до промене радног места у јавном сектору. Но, заборављају да то већ постоји код запослених у приватном сектору и то управо према Закону о раду. Другим речима, битка за минули рад изгубљена је оног тренутка када је јула 2014. године ступио на снагу измењени Закон о раду који је на другачији начин дефинисао минули рад и који је прописао да он раднику припада само за време које је провео код последњег послодавца, а да му се претходни радни стаж не рачуна, односно не улази у зараду. Тако је у приватном сектору, а ако се све усклађује са одредбама Закона о раду, који се сматра кровним када је у питању радни однос, онда настојања да се и јавни сектор усклади са њим нису ништа ново нити неочекивано.

Применом измењеног Закона о раду од 1.августа 2014. године минули рад обрачунава се само за период на тренутном радном месту. То значи, на пример, радник који је у радном веку променио три фирме и у свакој провео по деценију, иако му је у радној књижици убележено 30 година стажа, његов минули рад за обрачун плате сада је свега 10 година. На тај начин је његова зарада у односу на радника који је све време у истој фирми нижа за 0,4 одсто за сваку годину проведену у другом предузећу. У исто време свим радницима који су имали више година стажа у другој фирми, од августа 2014.године смањена је плата за неколико процената у односу на јул 2014.године.

Послодавци су такве одредбе закона оберучке прихватили и одмах су запосленима са вишегодишњим радним стажом умањили зараду за све оне године које нису били „њихови“. Синдикати су заправо тада изгубили битку за минули рад. Синдикални стручњаци, па и економисти, тврдили су да у већини европских држава ни не постоји категорија минулог рада, већ да постоји „верност фирми“ која законски није одређена и која се своди на добру вољу послодавца, истичући да су радници у Србији још добро и прошли што је он задржан и што ће ипак за неки проценат зарада бити већа.

Научни сарадник Института друштвених наука у Београду професорка Нада Новаковић тврдила је да институција минулог рада постоји у Европи и развијеном свету, али се само другачије зове јер она у суштини значи материјалну надокнаду за радне, професионалне и личне способности појединаца које је стекао у ранијем периоду.

– То је практично лично својство запосленог, које се не може изгубити, бацити, или остати без њега само променом послодавца – оценила је професорка Новаковић. – У Србији и региону, земљама у транзицији и на периферији капитализма, легализована и уобичајена пракса је укидање плаћеног минулог рада. Посебно се, из идеолошких разлога и због интереса стицања профита, намерно везује за напуштени социјализам. У најтежој ситуацији су запослени код приватника, јер у стварности послодавци радије запошљавају искусније раднике, али сад по новом закону не морају за то да плате ни динара. С друге стране, одавно је изгубљено право радника да се професионално усавршава и образују о трошку послодавца. Данас то могу само ретки и политички умрежени кадрови у јавним предузећима и државној управи. По правилу, они теже губе посао и имају континуитет у радном стажу. На другој страни су људи који су често мењали послодавце, губили посао или били без њега. У новим условима њихов минули рад се аутоматски скраћује.        

Заиста, протеклих деценија радници су силом прилика мењали послодавце јер или им је предузеће продато,или је пропало или су проглашавани технолошким вишком. Сасвим је сигурно да нико од њих није желео да остане без посла и да нови тражи код новог газде. Многе претходне генерације су цео радни век проводиле у једном предузећу. Није ли то, уосталом, и сада сан свих оних запослених у јавним предузећима и јавном сектору да дочекају пензију на постојећем радном месту? Такође, док су запослени у приватном сектору добрано осетили измену минулог рада, запослени у јавном сектору били су заштићени посебним законима који су им омогућили да и даље добијају минули рад уколико настављају да раде у истој делатности.

Другим речима, промена школе значила је да професори и наставници добијају укупан радни стаж, а не само онај на новом радном месту... Њих је штитио Закон о платама државних службеника и намештеника и Закон о платама у државним органима и јавним службама. Но, речено је да ће се управо та два закона ускладити са Законом о раду како би иста правила важила и за приватни и за јавни сектор. Државну заштиту минулог рада давао је и Закон о јавним службама. Поврх свега, ни један од та три закона који се односе на јавни сектор није се односио на јавна предузећа, јер се она пре свега финансирају из сопствених прихода. Прошле године је чак издато саопштење да се пакет закона којим се усклађује минули рад у приватном и јавном сектору, не односи на јавна предузећа , па су и она задржала 0,4 одсто на име укупног минулог рада.

Дакле, добар део, али не сви, запослених у јавном сектору имао је за разлику од радника у приватном плаћен минули рад у износу од 0,4 одсто на укупан стаж уколико су мењали посао у оквиру исте делатности или истог нивоа власти. Будућим законом, око којег се управо ових дана ломе копља и води љута битка ресорних министара и синдиката, треба да се коначно изједначе права запослених у јавном сектору са правима радника у приватном сектору. Како су синдикати једино јаки, а ту су и најбоље организовани, у јавном сектору они тек сада схватају шта значи када се укида минули рад на целокупан стаж као и шта значи када се он рачуна у зараду, а не исказује као додатак за зараду. Јер, разлика је велика и то најбоље зна радник запослен код приватника.

Њему послодавац даје укупну зараду у коју урачунава рад, топли оброк, регрес и минули рад. Када све то урачуна понуди му зараду коју радник може да прихвати или одбије и остане без радног места. Уколико се преведе оно што министар Вујовић поручује то је да би и у јавном сектору могло да се догоди исто: у зараду би ушло све оно што запослени од државе која је у овом случају послодавац за одређено радно место и одређену врсту посла добија. То, пак, значи да заиста запослени у јавном сектору не би имали основну плату и на њу додатак на име минулог рада, топлог оброка, регреса. Сви ти елементи би били основна зарада, а једини додатак чинили би прековремени рад, допунски рад...

Измењени Закон о раду из јула 2014.године донео је многа нова правила од којих су нека ускратила права радника у односу на претходне године, нека им нешто мало бољитка донела, али његова примена није изазвала веће потресе на радничкој сцени у Србији. Вероватно и због велике незапослености и опште борбе за очување и добијање било каквог радног места. Но, када на ред дође јавни сектор онда је прича сасвим другачија. Уосталом и сама министарка државне управе Кори Удовички слутила је да ће бити тешко и мукотрпно увести реда у јавни сектор и државну управу. Тек започета расправа о нацрту будућег закона о систему плата у јавном сектору само потврђује да није свеједно када се узима и ускраћује од обичног радника и оног коме је држава послодавац. Обични ћуте и трпе, а они којима је држава газда вичу на сав глас.

Љубинка Малешевић

Боље посао него проценат

Било како било, радници су измењени Закон о раду осетили у својим новчаницима и практично још августа 2014.године видели шта значи укидање претходног минулог рада, али како су њихови синдикати у приватним фирмама слаби или их уопште нема није ни било никог да их заштити, а и да је било велико је питање да ли би они заштиту прихватили с обзиром колико се данас тешко долази или чува радно место. Наиме, када се прерачуна колико су изгубили због укидања претходног минулога рада и зараде коју сваки месец имају, сасвим сигурно је да тих неколико процената није вредно губитка радног места.