Без планирања и иновација – распад система

 у индустријској и пољопривредној производњи, снажна потрошња минералних сировина и убрзано повећање становништва – нису одрживи, и да ће ако се ништа не промени опстанак човечанства бити угрожен у наредних 100 година. Медоус је 2004. објавио и „Границе раста – 30 година после“, где је констатовао да су се сва његова предвиђања обистинила и потврдио да нас слом планетарних размера чека 2070, а можда већ и око 2050. Показало се да је пољопривредна производња веома осетљива чак и на мале климатске промене. Глобално загревање се очитује у наглим атипичним променама које не погодују многим културама: не догађају се увек исте промене од сезоне до сезоне, али културе као што су жито, кукуруз, воће... непрекидно трпе и не може се планирати њихова производња и самим тим читав економски циклус. То, наравно, погађа Војводину и целу Србију и са планетарног се премешта на локални ниво.

Ово су речи Небојше Симина, по образовању физичара, који је још средином 1980-тих радио као секретар „Цекоса“, Центра за упоредно изучавање технолошког и друштвеног прогреса у Новом Саду, чији је основни задатак био да процењује последице тадашњих институционалних политика и понуди алтернативе које би биле доступне доносиоцима одлука, користећи при томе спој природних и друштвених наука. Недавно му је изашла из штампе књига „Иновационо друштво“, која представља мешавину година сакупљеног искуства и његовог још увек живог порива да промишља будућност нашег друштва.       

- Богате земље Запада, али све више и оне на Истоку у убрзаном успону, успешне су захваљујући планирању. Европска унија је почев од Лисабонске стратегије од 2000. до 2010. године почела да планира на 10 година, па сада важи стратегија „Европа 2020“. Више се пет година не рачуна у дугорочно планирање. Петољетке у Совјетском Савезу су уочи и после Другог светског рата подразумевале идеолошку потку, комунистичке постулате уткане у дугорочну визију. Данас је идеологија изгубила значај који је имала и више се не зна шта ће се десити чак ни у врло кратком року. Међутим, без планирања се не може. На индивидуалном нивоу је можда лепше живети без плана него с њим, али друштво не подноси ту тактику. Ето, ми кубуримо стално с пољопривредом, паори не знају коју производњу да заснују. У Европи се то зна, произвођач је упућен да прави рачуницу на дужи рок - објашњава Симин.      

Наш саговорник додаје да се у Европској унији праве пилот-пројекти за читава села, што је некада била пракса и код нас, али се никада нису остварили. Тржиште је несавршено и потребни су корективи из угла потреба одређене заједнице. Европски стратези зато сада покушавају да оснаже тзв. социјално предузетништво. У ЕУ има већ 10 одсто таквих предузећа, а код нас их је мање од једног процента, ако се узму у обзир и земљорадничке задруге које и нису прави пример социјалног предузетништва. Идеја је у први мах била да се запосле инвалиди и угрожене групе становништва, а да се у производњу уједно укључе и еколошка питања где профит није приоритет, него управо социјални интерес. Такво предузетништво штеди средства пореских обвезника и уједно повећава бруто друштвени производ, што спада у економију будућности. Ако се заради макар нешто, а успостави одржива производња која запошљава људе – јако пуно се постиже. Допринос социјалних предузећа српској економији се процењује данас на свега око 0,2 одсто бруто друштвеног производа.      

У Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, додуше, постоји предлог закона о социјалном предузетништву и обећање да ће он бити усвојен до краја године, али потребна је и стратегија да све не би остало мртво слово на папиру. Хрватска је, рецимо, има. Потребна је подршка друштва да се људи обуче, али се само тако, конкретно, планирају промене у друштву и долази до нечег новог.     

- Иновативност је одлика друштва које је спремно на промене, и то је један од принципа развоја. Развој је у надлежности Републике Србије и у Уставу пише да би Скупштина морала да донесе план развоја. Али не пише на чији предлог, не постоји обавеза Владе да то уради па се негде губи појам одговорности. Шта ако држава не донесе план развоја? Па – ништа. Ми немамо дугорочну стратегију ни план развоја, а дошли смо до тога да просечан грађанин Србије произведе три пута мање робе и услуга од просечног грађанина света, док просечан грађанин у ЕУ произведе десет пута више од нас.     

То је зачарани круг. Потребан нам је план да се ово друштво оспособи за промену и трансформацију, сагласно актуелним потребама и интересима. У Уставу ништа не пише о развоју друштва у целини – помињу се само развој недовољно развијених подручја и научно-технолошки развој. У надлежности Скупштине је усвајање плана развоја, али она то до сада није радила. Планове развоја је усвајала Влада, али их у последњих неколико десетина година није спроводила у дело – остајали су у фиокама нижих службеника задужених за њихову дистрибуцију. Касније никог више нису интересовали. Ти планови морају бити научно утемељени, а од 2000. ниједан од тих планова није рађен на принципима науке о управљању великим системима - каже Симин.      

Лисабонска стратегија ЕУ додуше није остварила ни упола циљеве које је поставила и морала је да редукује очекивања, али то и није основни смисао плана, него да се маркирају кључне тачке промена, додаје наш саговорник.      

- Није суштина у томе да погодиш шта ће бити за 15 година, него да оспособиш друштво да решава своје проблеме. Покушао сам да понудим једну концепцију развоја Србије до 2030. с идејом да наше заостајање за светом почне да се смањује, уместо што се из године у годину повећава. Чак је и у региону наш економски раст у последњих шест-седам година био најспорији. Ниска стопа запослености, корупција, слаба конкурентност у односу на чланице ЕУ па и оне у непосредном окружењу, одлазак младих и образованих преко границе трбухом за крухом, низак стандард – све то говори о неуспешним покушајима да се извучемо са дна. А то не иде с овом партократском климом у земљи. Мора се прекинути са запошљавањем преко политичких странака на измишљеним радним местима у јавном сектору и уклони паразитски друштвени слој тежак неких 6 одсто БДП-а, који живи на рачун радних људи и будућих генерација.      

Последњи глобални план развоја Србије „Националну стратегију одрживог развоја“ усвојила је Влада још 2008, пре но што смо у пуној мери осетили последице светске економске кризе. Није реализована, као ни све домаће глобалне стратегије пре ње. Наредне, 2009. БДП Србије је опао за читавих 12 процената. Поређења ради, у Јапану током година Другог светског рата БДП је опао за укупно 15 одсто упркос разарањима јапанске привреде у том периоду. То само говори да наш економски и политички систем није на здравим темељима.     

Европске интеграције су могуће средство трансформације српског друштва ка вишем цивилизацијском нивоу у коме би били већи изгледи за опстанак, раст и развој. Живети од прошлости је комотно, радити за будућност је тешко и мукотрпно, вели Симин. Да бисмо, рецимо, остварили само један од приоритета без којег нам нема чланства у ЕУ, а тиче се одрживог раста и економије која неће загађивати животну средину (у том сектору смо најудаљенији од ЕУ), морамо удвостручити енергетску ефикасност до 2030. године. Тренутно је она код нас три пута мања у односу на развијене земаље.      

- Великим системима се не може управљати из једног центра. Ми се стално питамо, ко у ствари руководи Америком? А то је заправо мрежа, јако сложена. Тврдог језгра готово да ни нема, него је читава игра успостављена по одређеним правилима, док мрежа ради и пулсира. Кроз њу теку различите информације и нема само једног човека који може све да их зна и повеже. Појединац или група стално покушавају да појачају своју позицију и утицај у мрежи, али јача утицај и других, и то се стално мења јер се мењају и околности. У нашем случају један од класичних одговора на такав захтев за децентрализацију система била је Динкићева регионализација. Међутим, то је урађено само парцијално, а не стратешки и системски и није могло да функционише.      

Ако се управља само из једног центра, онда се пресликавају интереси тог центра на цео систем и следи диктатура. А крајњи циљ децентрализације јесте да се у друштвене потребе као што су за одржање, раст и развој пресликају интереси свих. Колико год био генијалан неки Вучић, Ђинђић или сутра неко трећи – то је само по један мозак. А треба знати како укључити милион мозгова у земљи Србији - каже Симин.     

Елем, по његовом мишљењу потребни су нам нови устав, реформисање државних институција, јавне управе, јавних предузећа, успостављање правне државе, повећање удела инвестиција у БДП-у – једном речју промена целокупне парадигме.      

- Едукација је моћан покретач и главни услов за стимулисани развој нашег друштва, и то не само у економији. А брзина промене друштва зависиће пре свега од успостављања новог вредносног система, макар и до 2030 - закључује Небојша Симин.      

            

Реља Кнежевић

 

Успешне радионице     

- Ако изузмемо њихову спољну политику, чини ми се да је Израел међу најиновативнијм друштвима. У Европи бих навео Данску, Финску... Финци су утемељили трансформацију друштва на образовању као највећем развојном потенцијалу, које је још увек најбоље у Европи. Нешто слично су урадили и Јужнокореанци, подигавши своју економију с акцентом на техничком образовању. Ми кажемо да је наш потенцијал хидропотенцијал или угаљ, а мозак не спомињемо. Шта све треба да урадимо на образовању? Много тога, у њега би требало највише уложити, ако треба и милијарду евра. Али претходно мора петоро људи да седне, да направе закон и стратегију, да позову ентузијасте који не би тражили ни динар, експерте који су у пензији, а знају брдо ствари - каже Симин.