Анализе урађене, али доказа нема

у поступку увоза и службене контроле доводи до учесталих и непотребних анализа, које за последицу имају застој робе на границама и, последично, скупљи производ за потрошаче. Такође, тим начином се не повећава степен безбедности производа јер се контролише роба беспрекорне историје и с врло ниским ризиком, која је већ испитана у акредитованим лабораторијама у ЕУ.

Привреда свакодневно, мада не јавно (због страха од одмазде појединаца), указује на произвољно и неуједначено поступање инспекција. Иако се од примене Закона о инспекцијском надзору почевши од априла 2016. очекује много у погледу боље координације и увођења правила, и даље остаје велики број недоречености у секторским прописима због којих ће поједини инспектори наставити да тенденциозно тумаче прописе, што значи да ће узимати узорке кад и колико год хоће (из сваког камиона по картон  вискија, да илуструјемо примером). 



Безбедност и исправност хране су приоритет, али уколико знамо да поједине компаније за више од десет година никада нису добиле негативан резултат анализе и да њихове пошиљке увек прате уверења о здравственој исправности издата у државама ЕУ, поставља се питање да ли је досадашње поступање инспекција оправдано и ко од тога има користи.



Више прописа регулише ту област – тако нпр. Закон о здравственој исправности предмета у општој употреби прописује да компаније сносе трошкове лабораторијског испитивања, док Закон о безбедности хране предвиђа да трошкове рефундира држава уколико се узорак покаже као исправан. Међутим, у пракси компаније увек плаћају трошкове анализе јер у буyету новца за те намене никад нема довољно, а по тврдњама привредника, они и не покушавају да траже рефундацију јер се плаше да ће доспети на незваничну црну листу инспектора и ризиковати додатни застој при увозу хране. Дакле, што више узорака – већи су трошкови предузећа, без обзира на резултат анализе, а с друге стране, већи је приход приватних лабораторија које раде испитивање.



Симптоматично је да лабораторије, када издају решење о исправности хране, не прилажу документ о спроведеној анализи и налазима, па се поставља питање да ли је анализа уопште и урађена, што додатно угрожава и интересе потрошача. Уочена је и пракса да поједини инспектори шаљу узорке увек у исту лабораторију те НАЛЕД позива надлежне да испитају мотивацију и оправданост таквог поступања.



– Иако је трошак анализа значајан, он није највећи проблем за привреду већ су то оперативни трошкови који настају због чекања робе на граници данима и недељама – каже магистар квалитета и безбедности хране Драган Пушара. – То онемогућава наставак производње и увећава трошкове услед потребе повећавања залиха. Све то у финалу доводи до скупљег производа, чији степен безбедности због такве контроле није повећан.



За контролу увоза хране задужене су Санитарна, Гранична Фитосанитарна, Пољопривредна и Ветеринарска инспекција. Решење за проблем НАЛЕД је дао у „Сивој књизи 8“, где предлаже да инспекције уваже уверења о исправности хране лабораторија из ЕУ, а на основу важећих споразума Србије с ЕУ, или да дефинишу учесталост и поступак узимања узорака посебним правилницима који би пре свега узели у обзир анализу ризика за поједине врсте хране.



Д. Урошевић

 

Годинама усвајају подзаконске акте



Закон о безбедности хране ступио је на снагу у јуну 2009. и предвиђао је доношење 42 подзаконска акта који би прецизније уредили обележавање, исправност и прометовање хране. Међутим, 16 аката ни до данас није усвојено и на њих се чека дуже од 1.700 дана, показује НАЛЕД-ов „Барометар прописа“. Међу тих 16 аката је и правилник о процедурама и роковима за поступање инспекција.