АГРОЋОШЕ: Својински чвор ПКБ-а

приватизовати Пољопривредни комбинат Београд, по ком моделу, на који начин... Размимоилази се по тим питањима стручна јавности, а нису баш усаглашени ни они који о томе непосредно одлучују: град Београд, република, акционари... Извесно је за сада само то да ће наредни месеци, по формирању нове Владе и Министарства привреде, бити кључни за опстанак, односно својинску трансформацију јединог преосталог „социјалистичког диносауруса” у пољопривреди Србије, подржављеног 2008. конверзијом дуга за порезе и доприносе. Сви остали агро-гиганти су накардном приватизацијом практично већ (рас)продати, уништени или распрачани, без икаквих консеквенци за кретаоре овог чина.

Иако типован од моћних латифундиста и не малог броја страних корпорација, ПКБ се, мада највећи аграрни плен поред већ продатог ПИК-а „Бечеј”, све до сада некако одржао на ногама. „Веља крушка”, на сву срећу, није запала у грло новопеченим тајкунима, иако су је многи са нескривеном жељом прежиљкивали и тврдили пазар како би се комбинату умањила вредност. Ни издвајање профитних центара „Имлека”, „Фрикома”, „Пекабете„, здушно потпомогнуто увозничким лобијем, није битније уздрмао највећи српски пољопривредни гигант. Основни темељ и компатибилност до данас су остали очувани, а то је више од 22.000 хектара обрадивог државног пољопривредног земљишта, бројне фарме, 22.500 говеда, 450 крмача, 1.500 оваца, воћњаци, бројни објекти и механизација....

Како ће се и по ком моделу резрешити својински чвор ПКБ-а након свега што се дешавало, односно што ће се догодити, за сад је још у домену спекулација. Но, пре доношења коначне одлуке - да ли остаја под државном капом, иде на тендерску продају, или ће се, што је најизгледније, применити метод јавно-приватног партнерство - у обзир свакако треба узети сва лоша искуства са досадашњом (рас)продајом пољопривредних комбината. Приспитивања су, као и у овом случају, нужна, јер стремимо ка европском моделу аграра, а тамо су искуства са великим системима у пољопривреди сасвим другачија. Они, наиме, не само да опстају, већ их држава, кроз разноразне наменске фондове, максимално стимулише и подупире, јер су носиоци високопродуктивне производње и гарант прехрамбене сигурности сваке државе.

Опстајање великих система, као што је ПКБ, у ситуацији када је, што се у пракси показује, „приватна рука” све несигурнија и зна да измакне контроли, јесте нужност а не ствар избора ове или оне владајуће номенклатуре или утицајних и моћних појединаца. Залагање за њихов опстанак и даљи развој има чврсту економску логику: велики пољопривредни системи имају заокружен и стабилан технолошки поступак, у производњи примењују савремену механизацију и агротехничке мере које доносе високе приносе...

Располажу и са завидним научним и кадровским потенцијалом, који унапређује систем рада и производње на дужи рок. Од не малог је значаја и што поседују све неопходне сертификате и системе квалитета за производњу здраве безбедне хране и извозне дозволе.

Држава, дакле, кроз својинску трансфрмацију ПКБ-а, треба јасно да сигнализира да ли, како сада тако и у будућности, на велике системе у пољопривреди рачуна или не. И шта је томе алтернатива, а да тржиште буде снабдевено пољопривредним производима и да се осигурна прехрамбена сигурност нације. Ако је одговор потврдан, мора им се, кроз стратешко партнерство, помоћи да утру пут ка достизању европског модела аграра. На тај начин ће се, без обзира што је много тога у транзиционим турбуленцијама пропуштено, најбрже ухватити прикључак модерној европској пољопривреди којој тежимо.

Пише: Коста Рајевић