Агроћоше: Сива зона аграра

вишедеценијског неуређеног промета пољопривредних производа и непостојања јединственог тржишта као таквог. Стога није ни чудо што, у оваквом привредном миљеу, непосредно трпе највише сами произвођачи, а посредно и држава - због неубирања разноразних такси и пореза на промет. Рецимо, један познати воћар из Новог Сланкамена тврди да његове јабуке, без обзира на количину, док не стигну до крајњег купца, прођу кроз шест руку! И свака од њих, у том "подзиђивању" цена, узме бар динар-два, при чему се држава ту нигде не појављује. Није, наравно, тешко израчунати колико која рука извлачи зараду, не само из yепа произвођача већ и из буџета. Идентична је слика и са другим пољоприврдним производима.

У овако "на дивље" организованом промету новац иде из руке у руку, од прекупца до накупца, од накупца до откупљивача или прерађивача, без готово икакве контроле. Произвођачима, наравно, остаје најмање, а држави од тих силних трансфера ни толико. А обрћу се, по правилу "у кешу", реално велике паре, поготово на зеленим и такозваним кванташким пијацама. Посебно је изражена нелегална трговина дуваном, која националном буџету годишње наноси штету од, по неким проценама, око 300 милиона евра, затим живом стоком, па јестивим уљем, сухомеснатим производима, као и робом из иностранства која је доста јефтинија, али веома сумњивог квалитета – због чега свакако највише испаштају потрошачи.



Сива економија у пољопривреди је, осим тога, присутна и у сезонском запошљавању радне снаге. То је највише изражено, као сада, у време убирања плодова на њивама и воћњацима. По подацима Националне алијансе за локални економски развој (НАЛЕД), у Србији се на сезонским пословима у пољопривреди годишње ангажује око 100.000 људи, од чега је њих готово 80 одсто у "сивој зони". Послодавци избегавају да, мимо дневница, плаћају било какве друге обавезе преме сезонцима и држави. Због свега тога је систем запошљавања сезонаца на озбиљном преиспитивању и провери у надлежним државним службама. Све су гласнији и захтеви за увођењем такозваних ваучера, односно радних маркица. То би, као што се показало у Хрватској и другим земљама региона, знатно смањило рад "на црно", а сезонци би били правно заштићени, имали би здравствено осигурање, признат радни стаж, а регулисали би се и доприноси држави.



Постојање "сиве зоне", као и нелојална конкуренција, посебно се лоше одражава на пословање земљорадничких задруга, баш као и правних лица која издвајају не мала средства на име пореза и доприноса за запослене и приде имају и друга, законом предвиђена давања према буyету и фондовима. Задружни савез Војводине последњих година више се пута, у виду закључака и апела, обраћао надлежним државним органима са захтевом да се донесе јединствен програм елеминисања сиве економије, у који би се, поред пољопривредника и људи који се баве прометом пољопривредних производа, укључили сви сегменти друштва. На томе сада, по усвојеном Националном програму за сузбијање сиве економије, активно и уз свесрдну помоћ Владе Србије, ради НАЛЕД.



Јасно је да свођење сиве економије у прихватљиве оквире није ни мало једноставан и лак задатак. Смањење нелагалног промета пољопривредно-прехрамбених производа и стоке на ниво просека земаља централне и источне Европе, по мишљењу стручњака, може да се уради у периоду од три до пет година, док би европски просек могли да достигнемо тек за десет. Услов је, дакако, да већ прихваћени Национални програм сузбијања сиве економије прати и недвосмислена подршка легалном пословању и запошљавању – а она, верујемо и надамо се, од нове Владе ваљда неће изостати, јер је у општем интересу.

Коста Рајевић