„Пеј пал” се заглибио у старим прописима

Поводом тешкоћа у плаћањима преко тог сервиса недавно се огласила и Народна банка Србије. Објаснили су да „Пеј пал” у Србији може служити домаћим компанијама и грађанима за обављање платног промета према страним земљама, међутим, у домаћем промету то није могуће. Тако ће бити све док та институција са седиштем у Луксембургу не поднесе захтев за лиценцу за промет електронског новца код нас. Тек тада ће и на домаћем терену моћи да се добија и прима новац преко „Пеј пала”.

О томе зашто надлежни из Луксембурга нису поднели захтев за лиценцу у Србији директор ИТК кластера Милан Шолаја каже:

– Србија је за тај систем мало тржиште и очигледно им се не жури да се лиценцирају код нас – сматра Шолаја. – Међутим, морам да напоменем да је у овом тренутку више „Пеј пал” потребан нама него ми њему. Зато би било најбоље да што пре превазиђемо проблеме које имамо у комуникацији. До тога највише долази јер су код нас на снази прописи које је модерно време превазишло. Зато их што пре треба прилагодити захтевима новог доба.

Због тога што „Пеј пал” није лиценциран у Србији, не може, по Закону о девизном пословању, да се користи за међусобна плаћања на нашем тржишту. То је сасвим разумљиво јер се Закон мора поштовати.

Међутим, то сада ствара приличне проблеме. Све је више предузетника, као и малих и средњих предузећа који своју робу продају путем интернета и при томе користе услуге „Пеј пала”. Уколико се роба или услуге продају онлајн а када наручилац притисне дугме „купио”, продавац не зна да ли је муштерија из Србије или не. Једини податак који има о њему је имејл-адреса. Уколико је оно што се нуди продато на нашем тржишту, продавац улази у прекршај. Уколико такву трансакцију запази девизни инспектор, починиоци могу добити пријаву судији за прекршаје и платити казну. Већина оних који продају на тај начин то, наравно, није у интересу. Многи кажу да би им, ако се одрекну продаје преко „Пеј пала”, промет пао, што им никако не одговара. Много њих намерава да своја предузећа и радње региструју у иностранству те да тако избегну тешкоће с којима се овде сусрећу. Своју робу и услуге ће на српском тржишту продавати као страници и тако заобићи прекршај. Ипак, то није увек тако лако као што на први поглед изгледа, а регистровање доноси и додатне трошкове у свакој земљи понаособ.

Наши предузетници нису први који се сусрећу с тим проблемом. Сличан девизни закон имала је и Хрватска. Они су решење пронашли тако што су посебном уредбом омогућили да и њихови резиденти тргују путем „Пеј пала”. Самим уласком у Европску унију проблем је решен.

Не би било лоше да се и код нас пронађе прелазно решење.

Д. Вујошевић