Развојни став се може учити

– изговори су начин да се не преузима одговорност. Ова прича је повезана с одређеним менталним ставовима, чијим се формирањем од малих ногу, стварају, не само за свој и живот других одговорне, већ и успешне личности. Да цитирамо и психотерапеута Зорана Миливојевића “не можемо васпитавати одрасле људе, зато је важно васпитавати децу”. Додали бисмо, да зато и васпитачи (родитељи, наставници, тренери...) морају бити образовани.

Постоје два ментална става: трајни и развојни, које у својој књизи „Ментални став - Нова психологија успешности” ( Психополис, Нови Сад, 2013) образлаже др Керол Двек. Ова, као и свака друга добра теорија, потиче из промишљања праксе, а поткрепљена је истраживањима. Најбоље је илуструју спортисти са својим каријерама, што је, поред низа других животних примера, обрађено у поменутој књизи.



Мерења менталног става адолесцената и младих у вези са спортским способностима показала су да они с трајним менталним ставом сматрају да за успех “морате имати одређен ниво спортских способности и не можете баш много учинити да тај ниво промените” и “да бисте били добар спортиста морате бити природно талентовани”. Супротно њима, испитаници са развојним менталним ставом су били сагласни у томе да “то колико сте успешни у спорту, увек може да се побољша напорним радом” и “да бисте били успешни у спорту, морате да научите технике и вештине и редовно тренирате”.



Како др Двек наводи, резултати претходних истраживања, које је спровео Стјуарт Бидл са својим колегама, указују на то да испитаници са развојним менталним ставом сматрају да се успех постиже ако се даје све од себе, учи и напредује, а управо су то ставови које проналазимо код шампиона. Такође, особе са развојним менталним ставом недостатке посматрају као мотив. Недостаци су аларм за буђење.



Они који имају трајни ментални став, и најчешће су за њега васпитавани од малих ногу (“изгледај паметно немој да делујеш глупо!”). Они стичу уверење да су квалитети које поседују као у камен уклесани, па им се као неопходност намеће да их стално изнова доказују – и зато не могу да поднесу критику. Тако за њих свака нова ситуација захтева потврду њихове интелигенције, личности или карактера, а не прилику за учење и ризик неуспеха. Међутим, овај други, развојни ментални став, како каже др Двек, говори да “ове карактеристике нису карте које сте ви поделили себи и са којима морате да живите, увек покушавајући да уверите и себе и друге да имате “ројал флеш“ и, када забринути знате, да у руци имате само пар десетки”.



Развојни ментални став, заснива се, дакле, на уверењу да су наши основни квалитети они које можемо да култивишемо кроз наше залагање. Јер, иако су људи у свему различити – у својим иницијалним талентима и склоностима, интересовањима или темпераменту – сви могу да се мењају кроз вежбу и искуство. Како и сами увиђамо, у животу генијалност и таленат нису довољни, мора се много тога и урадити. Тако, често заборављамо, а то чинимо ако смо у замци трајног менталног става, да наша деца иду у школу да науче нешто ново, а не зато што већ све знају.



По речима др Двек, људи са трајним менталним ставом очекују да се способност јави сама од себе, пре него што се спроведе било какво учење. Јер, ако сте способни, способни сте, а ако нисте, онда нисте. Родитељи, тако погрешно сматрају, да деци могу да улију веће самопоуздање, као неки дар, хвалећи њихов интелект и таленат.



- То тако не иде и заправо изазива супротан ефекат. Доводи децу до сумње у себе чим нешто пође погрешним путем, чим се суоче са већом потешкоћом. Уколико родитељи желе да децу нечим дарују, најбоље што могу да ураде јесте да их уче да воле изазове, да их грешке интригирају, да уживају у свом труду и да наставе да уче. На тај начин њихова деце неће постати робови похвала, већ ће за цео живот имати модел како да граде и поправљају своје самопоуздање - сматра др Керол Двек. 



Владимир Црњански

 

Етикетирањем у пасивност



Ова у целини тешко обухватљива прича, могла би се још употпунити и освртом на етикетирање, позитивно и негативно. И несвесно их “лепимо” деци, мањинама и другачијима уопште, оне по правилу доприносе њиховом трајном менталном ставу. На пример, последице хваљења интелегенције (тако си паметан/а), а не труда, код деце у највећем броју случајева, пре или касније развијају отпор према тешким изазовима.