Тог 31. августа, био је наш последњи сусрет са Душаном Матићем.
Шетајући поред зидова Ботаничке баште, изнад којих је, попут свеже водене бујице куљало зеленило и мириси егзотичног дрвећа, било је већ пало вече, и Раде и ја смо нестрпљиво ишчекивали Веру и Каћу. Појавиле су се из цвећарнице, из правца Бајлонија. Каћа је махала боцом пића у шареној хартији, а Вера је носила велики букет ружа. Жутих, које су се у мраку пресијавале као мале светиљке испред њеног лица. Њих две су нам се придружиле, ведре и насмејане, и као да нас нису ни примећивале, наставиле занесено свој разговор.
По претходном договору, пошли смо у посету Душану Матићу. Упутили смо се ка улици Војводе Добрњца. Прозори Матићевог стана су били осветљени пригушеном светлошћу. Претпоставили смо, по том утуљеном светлу, да су гости, ако их је било, већ отишли својим кућама.
Душан Матић је тог врелог 31. августа славио свој рођендан.
***
Матић је опуштено седео у великој фотељи, веома мирног израза лица, нешто блеђи него иначе. Покрај фотеље је био наслоњен леп штап са сребрном дршком. Показујући на тај штап, одмах нам је саопштио да је само „за интерну употребу” за „шпацирање” по стану и да не би којим случајем пао у купатилу. Нагло су му попуштале и издавале га ноге, те више није излазио у своје преподневне шетње до Ботаничке баште. Са благом иронијом у гласу, рекао је да не пристаје да буде „песник са штапом” и одрекао се задовољства и шетњи по сеновитим стазама. Било му је довољно што са висине посматра зеленило и бујну вегетацију испод својих прозора...
У салону је био апсолутни ред, и чинило се да Матић и није имао тога дана посете. На малом стилском сточићу стајала је велика стаклена ваза са савршеним букетом кардинал-црвених ружа. Те руже, као сомот меких латица, могла је да одабере и донесе само једна особа. Био је то, свакако, букет Јелке Ређеп, али нам Матић то није потврдио, иако смо засигурно знали да Ређепови никако не би пропустили да допутују и да му честитају рођендан.
Вера је помогла, сада већ видно уморној госпођи Лели, да распореди руже, којима се она дивила.
Раде је из џепа извадио укоричен прелом текста „Душан Матић или indefference respectueuse”, из обимног дела „Биће и језик”, које ће изаћи у осам књига.
Тих дана је, уз сарадњу пет издавача и десетину уредника коначно започето са штампом. Раде је прибавио прелом одељка о Матићевој поезији. Било је ту више од сто страна текста, који је, укоричен у љубичасти омот са ситним флоралним шарама, пре личио на леп девојачки споменар него ли на озбиљну студију о поезији.
Матић је, видно узбуђен, отворивши брошуру, и са прве странице спонтано прочитао текст.
„Нема другог надреалисте, из епохе алманаха Немогуће, који означава један од највиших тренутака духа новије српске историје, чијој духовној судбини реч Немогуће тако савршено одговара као судбини овог песника који ће остати сав у својој речи: „Немогући живот који јесте”.”
***
И поред наше намере да не останемо предуго, Матић нас је сваки пут, када смо желели да пођемо, задржавао. Био је веома расположен и без труна умора. Причао нам је о својим давним данима, посебно се сећајући свог професорског периода у Ћуприји. Наглашавајући да сада види, поред мноштва градова света и Европе – да је то био најлепши период његовог живота… Ћуприја! Та младост.
Матић нас је на крају посете испратио до врата. Имао сам утисак да је Лела била у постељи или већ спавала. Кроз отшкринута врата нам је сањивим гласом пожелела лаку ноћ.
Било је то вече када је у Матићевој соби, уз утишану музику и благо светло, уз наше ведре гласове – СВЕ ТРЕПЕРИЛО...
Уз ведре кликтаје, на улици смо се растали са Каћом и Радетом.
Корачали смо ћутећи. Удаљавали смо се од те лепе вечери.
Без речи, и Вера и ја смо имали у мислима једну нову, такође трепераву радост.
Павле Угринов
