Учио од деде и оца, а данас сам свој газда

Ипак, постоје и они ретки који своју  будућност виде управо у свом месту, стога настављају породичну традицију, упркос проблемима с којима се суочавају. Тако је и Футожанин Драган Аћимовић кренуо стопама својих предака, наставивши да ради оно што је током свог одрастања научио, како уз деду, тако и уз оца.

– Већ деценијама се бавимо пољопривредном производњом, узгајајући разне врсте на природан начин, без хемијских препарата – каже за „Дневник” Драган Аћимовић, пољопривредни произвођач органских производа из Футога. – Када су моји почели да се баве пољопривредом, производили смо довољно култура за сопствене потребе, а касније, када сам се и ја укључио у посао од 2013. године, доказали смо да су наше тврдње истините јер је наше газдинство добило сертификат и статус органских производа. Сама производња је веома захтевна пошто производимо и семе за сопствене потребе, за сваку културу коју радимо, и потребно је много знања о производњи семена до добијања готовог плода.

Затим, како каже, иде борба са штеточинама и разним болестима. У органској производњи је дозвољено користити неке препарате, али на свом имању Аћимовићи користе само оно што сами произведу.

– У случају неких болести или напада инсеката, сами правимо ђубриво од коприве, које помаже у њиховом сузбијању – каже Драган. – Кромпирову златицу купимо искључиво ручно, те се кромпир пређе по 20 до 30 пута у току сезоне да би се ишчистио. Најбитније је ухватити је на почетку, док не положи јаја. Садимо и разно цвеће, попут невена, кадифице или босиљка, које штити усеве, па тако имамо одбрамбени систем против нематода, врста глиста које се налазе у земљишту, док својим мирисом терају лептире, ваши и сличне инсекте. Неке биљке штите једна другу, тако су и посађене, па заједно коегзистирају шаргарепа и лук.

Како је рекао Драганов отац Милорад, некада су његови родитељи гајили највише спанаћ, осим футошког купуса, и тада су производи били чисто органски. Садили су и паприку, парадајз, кукуруз, а имали су и шест крава и волове.

– Још као дете сам почео да помажем родитељима око пољопривреде, али пошто сам био млађи од брата, мене су штедели, те нисам морао да идем на њиву и копам – прича Милорад. – У то време су већ почели трактори да се користе на њивама, али се ишло у Задругу да се упише, те се чекао ред за орање. Као испомоћ, док не стигне та љута машина, имали смо краве и волове, па смо могли да оремо. Сами смо правили расад уз помоћ стаклених рамова. Прво смо товарили стајњак на земљу, онда смо га ми, деца, табали ногама. Затим смо одгоре прекривали земљу семеном, а преко тога је ишао стаклени оквир. Тако се некада радило јер није било пластеника.

Ипак, у данашње време, свака кућа има пластенике или стакленике, а породица Аћимовић данас има два пластеника.

– Одлучио сам да останем и наставим породични посао јер је практично био разрађен и могао сам да радим од куће, кад желим, колико желим и будем сам свој газда – каже Драган. – Обезбедио сам тржиште и, осим футошког купуса, гајимо и шаргарепу, спанаћ, блитву, першун. Од сезонских врста имамо тиквице, парадајз и краставце, а све то обрађујемо на хектар земље, за који је потребно, ако радите више култура, најмање три радника током године. Код нас, осим мене, раде мајка, супруга и отац.

Осим њих, најстарија ћерка, која има десет година, већ је укључена у пољопривреду и почела је да плеви неке лејице, а највише воли да иде на пијацу и продаје оно што им је природа подарила. Сами праве и алат који им је потребан, па су тако импровизовали и прикључке за култиватор, да би олакшали ионако тежак посао.

И. Бакмаз

Пројекат „Приградска насеља – Од оснивања до будућности” је суфинансирао Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац.