ДА ЛИ ЈЕ НА ПОМОЛУ РЕВОЛУЦИОНАРНО ОТКРИЋЕ У НАШЕМ СУНЧЕВОМ СИСТЕМУ На Титану би могао постојати живот!

Упркос свом изванредно богатом инвентару органских молекула, тај месец би можда могао да подржи само незнатну количину биомасе, сугерише биоенергетско моделирање.

Титан, Сатурнов највећи месец, представља чудан, ванземаљски свет. Прекривен рекама и језерима течног метана, леденим стенама и динама од „песка“ налик чађи, његов пејзаж одавно изазива фасцинацију научника и спекулацију да ли се облици живота скривају испод дебеле, мутне атмосфере.

Међународни тим истраживача под вођством Одељења за екологију и еволуциону биологију Универзитета Аризоне и Одељења за науке о Земљи и планетама Харвардског универзитета ради на развоју реалистичног сценарија о могућем изгледу живота на Титану, ако постоји, највероватнијем месту где би постојао и колико би га могло бити.

„У студији се фокусирамо на оно што Титан чини специјалним у поређењу са другим леденим месецима – обилан органски садржај“, кажу истраживачи.

Помоћу биоенергетског моделирања откривено је да би океан испод Титанове површине, чија дубина се процењује на око чак 480 километара, могао подржати облике живота који конзумирају органски материјал. Студија закључује да, иако би на Титану могао постојати прост, микроскопски живот – месец би вероватно могао подржати само неколико килограма биомасе укупно.

Често описиван као сличан Земљи на површини, са океанским светом у унутрашњости, Титан је мета будућег истраживања Насине мисије Драгонфлај. Иако је много спекулисано о могућим сценаријима постојања живих организама на Титану имајући у виду богату органску хемију овог месеца, раније процене су, сматрају истраживачи, биле под утицајем превише упрошћеног приступа.

Мислило се да зато што Титан има обиље органског садржаја – нема оскудице у изворима хране за одржавање живота. „Истичемо да не могу сви ти органски молекули представљати изворе хране, да је океан заиста огроман и да постоји ограничена размена између океана и површине, где се налазе све те органске материје, тако да се залажемо за суптилнији приступ“, кажу истраживачи.

У средишту истраживања је приступ „повратка основама“ у покушају доласка до прихватљивог сценарија за живот на Титану са претпоставком једног од најједноставнијих и најизузетнијих биолошких метаболичких процеса – ферментације.

Позната Земљанима по својој употреби у производњи хлеба, пива и – мање пожељно – по улози у кварењу остатака хране, ферментација захтева само органске молекуле, али не „оксидант“ као што је кисеоник, битан за друге метаболичке процесе као што је респирација.

Ферментација је вероватно еволуирала рано у историји Земљиног живота, и не захтева од нас да отварамо икаква врата у непознате или спекулативне механизме који су се можда десили или нису десили на Титану, кажу истраживачи, додајући да се живот на Земљи могао појавити као конзумирање органских молекула преосталих од Земљине формације.

Да ли би слични микроби могли постојати на Титану? Ако је тако, какав потенцијал има океан испод Титанове површине за биосферу која се храни наизглед огромном количином абиотичких органских молекула синтетизованих у Титановој атмосфери, акумулирајућих на његовој површини и присутних у језгру.

Истраживачи су се специјално фокусирали на један органски молекул, глицин, најједноставнију од свих познатих аминокиселина. Знамо да је глицин био релативно обилан у било којој врсти примордијалне материје у соларном систему, кажу истраживачи. Кад погледате астероиде, комете, облаке честица и гаса из којих се формирају звезде и планете попут нашег соларног система, глицин или његови прекурзори се налазе скоро на свим тим местима.

Међутим, компјутерска симулација је показала да би само мали део Титановог органског материјала могао бити погодан за микробну конзумацију. Микроби који једу глицин у Титановом океану зависили би од постојаног снабдевања аминокиселином са површине, кроз дебели ледени омотач.

Ранији рад је показао да би метеорити који ударају у лед могли иза себе оставити „језерца“ течне воде, која затим тоне кроз лед и доставља материјале са површине у океан.

Нова студија показује да би ова достава могла бити довољна само за одржање веома мале популације микроба са масом од највише само неколико килограма укупно – једнако тежини неког малог пса, кажу истраживачи. Тако сићушна биосфера би у просеку представљала мање од једне ћелије по литру воде у читавом огромном океану Титана.

За неку будућу мисију до Титана, вероватноћа проналаска живота – ако заиста постоји – могла би бити слична трагању за иглом у пласту сена, уколико потенцијал Титана за живот не буде откривен на неком другом месту осим у његовом органском садржају на површини.

Закључак истраживача је да Титанов богат органски инвентар можда не би имао тако велику улогу у погодности овог месеца за живот као што би се интуитивно могло мислити.