СВЕДОЧЕЊЕ ИЗ ПРЕБИЛОВАЦА: Шта је италијански генерал написао Мусолинију о злочинима усташа над Србима:
Да је окрутност усташког режима над српским народом за време Другог светског рата превазилазила све границе људске свирепости, потврђују и списи у којима су чак Италијани били затечени злочином који је учињен у селу Пребиловци.
Једно од таквих сведочења сачувано је у писму италијанског генерала Александра Луза, које је било упућено Бениту Мусолинију. У том писму није крио згроженост над почињеним зверствима од стране Павелићевих "аријеваца".
На овој фотографији се види италијански генерал Александро Луза како стоји изнад прегаженог српског дечака испред школе у Пребиловцима. Писмо које је након овог злочина послао Мусолинију остало је сачувано у војним архивама, а ми га преносимо у целости:
"Драги Дуче,
Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којем сам, уназад три седмице, лично присуствовао.
Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује, околни Срби поново да се узнемире.
Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Нити једно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазилазило свако лудило!
Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начету врећу соли у углу и згрожено установио да су их клали полако, солећи им вратове! И баш када смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији.
Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Станa Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре!
На вечну срамоту наше, римске цркве и један Божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа у селу више нема никога! Истога дана, то смо открили касније, када је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 800 становника села Пребиловци и све их бацили у jamу или на животињски начин на путу до jаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца. Једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку и срам што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.
Поколи срба су достигли такве размере да су у тим крајевима загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од jаме у коју је баћено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!"