БАЧЕНИ У ДУНАВ СТРАДАЈУЋИ ЗА ВЕРУ Данас обележавамо Свете мученике Ермила и Стратоника

Српска православна црква и њени верници данас славе Свете мученике Ермила и Стратоника.

Ермил је био ђакон и проповедао је хришћанство у Сингидунуму (данашњи Београд) почетком четвртог века. Због одбијања да се одрекне своје вере, изведен је пред суд. Када су му рекли да га воде на мучење, он се веома обрадовао.

Узалуд му је цар претио, Ермил је исповедао слободно своју веру у Христа и одговори цару на све претње: "Господ ми је помоћник, на бојим се, шта ми може учинити човек“ (Пс 117, 6)? После тешких мучења бацише Ермила у тамницу.

Стратоник, притајени хришћанин, био је један од његових тамничара. Задивљен Ермиловом истрајношћу у вери, одлучио је да прихвати хришћанство.

Римљани су обојицу живе везали, ставили у једну мрежу, и бацили у Дунав. Река их је избацила на обалу близу данашње Гроцке.

После три дана тела им је избацила вода на обалу и хришћани их нађоше и сахранише на осамнаест стадија далеко од Београда. Над њиховом гробницом је подигнута капела.

Ова двојица мученика се сматрају првим страдалницима са ових простора који су животе дали за хришћанску веру.

Настрадали су 315. године.

На смрт их је  осудио цар Ликиније, владар источног дела Римског царства, коме је припадао Сингидунум. Ликиније је био зет цара Константина, који је с њим 313. потписао Милански едикт о престанку прогона хришћана. Али дошло је до десетогодишњег сукоба око превласти, па је Ликиније почео да прогони следбенике Христове вере као Константинове присталице, не само из религиозних, већ и из политичких разлога.

Ранохришћанску цркву у Брестовику у којој су почивали Ермил и Стратоник археолози су открили 1895. године, а 1979. године уписана је у регистар културних добара као споменик од великог значаја. У њој су била три гробна места, али се не зна ко је ту осим двојице мученика сахрањен.

Тела из гробнице однета су, највероватније пред најездом Хуна и Авара, да не би била оскрнављена. На основу докумената зна се да је лобања бар једног од двојице мученика стигла у Цариград. Касније им се губи траг. Претпоставка је да су у време Латинског царства основаног 1204. по паду Константинопоља у крсташке руке једна или обе лобање београдских мученика, као и друге реликвије, однете у Италију.