Милан Р. Симић: ЗАГОНЕТКЕ РЕШЕНЕ ЗА ЧИТАОЦЕ, ЗА ЛИКОВЕ НИСУ

Роман Шибање Јовице Аћина све време обавијају мистерија и напетост. Аутор зналачки држи читаоце у неизвесности, користи и елементе психолошког трилера, што додатно доприноси дубини и напетости приче. Кроз развој радње, Аћин је успео оно што мало ко може. Наиме, ради се о томе да истражује и моралне дилеме самих читалаца. Када ишчитате поједина поглавља, посебно О старим тајним гробницама, биће вам јаснија ова тврдња. Јер, масовне гробнице су места на коме, добро је то схватао Венијамин Ђуровић, мртви памте што живи заборављају. Њему, у овом роману истражена масовна гробница умало није дошла главе. Сазнао је што није смео, а зато, губи се глава. Испирач, археолог смрти, само чудом остао је жив после испаљеног метка наручених убица у његову главу, и на дну откопане масовне гробнице почиње његов други живот. Живот бескућника и Уличног приповедача. Масовне гробнице: међу посмртним остацима нема делова војних униформи. Оне су за недужне цивиле, децу, жене, старе. 

Приповедач бескућник (доктор форензичке антропологије) је један од главних ликова, поед њега ту су Никола Радуловић, тумач лудила, његова полусестра Тамара (Тама) / У један мах схватате да су злато и новац непотребне ствари у животу. Да ли је имала времена да то схвати у последњим тренуцима свог живота Тамара, Тама, у богатом апартману напуљског хотела који је неприклатно претворен у мртвачницу). Емил је затекао своју некадашњу љубав: Лежала је у својој коначној самоћи./ , Николин пријатељ Емил Запара, његова отета сестра Цица (Ћара (Кјара), коју је усвојио Дон Киршот и чији је посао у Камори преузела после његовог хапшења), Гарђула, историчарка која све зна, постала је Кјарина десна рука, њен брат близанац Фердинандо, истина епизодно, Ђакомо спиритиста (који ће рећи Николи да је Цица жива), Ери, изванредан зналац птица, не заборављамо чудесну Девојку (Лилу), дух Авале...   Ето нам неопходне историчности у књижевном делу, доста је простора посвећено тајновитој Авали над којом као да бди невидљив „покров“ Космичке свести,  и непредвидивом Везуву, посебно пећинама које су препуне људских костура још од времена куге.

Аћин описује свет који није мимоишла нихилистичка пустош. Актери његове приче, властитим деловањем, проналазе трачак светлости. За откривање тог трачка светлости, апсурдно,  идеална основа је управо она нихилистичка пустош. Отуда моћ Аћинових јунака, да виде и чују што други не могу. Њихови „саговорници“ суАнри Бел, Ђакомо Леопарди, Маркиз де Сад. Небо дарује богатсва само онима који знају шта да ураде са њима. То су писци који су добили богатство посебне врсте и који га, као духови, деле свима којима је дато да их виде и чују. А они, који их виде, рећи ће (Никола и Емил) и за одређене слике: Видео сам и она је видела мене, и схватили су да је Анђело Меризи био сигуран у то како ће време да дорађује слике баш у смеру у којем је желео. У основи приче је и трагање за једном од њих, била је у Народном музеју, на необјашњив начин нестала. Бескућник и Никола трагају за њом, о животу сликара све заснајемо: ко је о њега наручивао слике. Анђело Меризи, аутор „живих слика“  и чији је модел била и чувена римска проститутка Филида (разлог његових невоља, бекства због убитсва, затвора, али не и грозне судбине). Окончао је живот у мукама унакаженог лица, а вели се да је и полумртав сликао. Потрага за њим је и једина која је успела. Потраге Николе за Цицом ( све време су близу, а тако далеко!) нису, као ни Емила за Николом, ни оних убица за преживелим Венијамином који се придружио бескућницима (претходно, свој научни рад о гробници је обезбедио, на крају, сажетак ће бити у Емиловим рукама, рад ће доспети у јавност, Археолог смрти своју животну мисију испунио је часно до краја) . 

Емил је уживао у старчевим причама, о путевима свиле у Србији, о томе да смо имали и први на Балкану душевну болницу, дивота је била слушати његово сликање речима. Вешти сликари пишу сликама, још вештији писци сликају речима. Да, сви смо ми само нечија прича, па и Николина љубимица  корњача, тамо, у Напуљу. Шетајући градом у незгодно време , нашао се усред обрачуна мафијаша, корњачу је принео на груди, трчећи се домогао стана. Прича. У оклопу корњаче било је заривено залутало пиштољско зрно.       

За читаоце, све загонетке у роману решене су, за главне јунаке, Емила (који је остао да живи у Напуљу са Гарђулом) и Николу нису (тако је то када се споје његова носталгија према Цици и љубав према Ћари која је живот схватала као партију шаха, играла га је одлично, Николу редовно побеђивала, а шах је играла и...). То је морала остати тајна јер је породична, а о њима се ћути као што се не говори ни о евентуалним убитствима у фамилији. Биће да је то први разлог, а други? Такав је савршен књижевни свет, а Аћинов јесте.