СНЕЖАНА ЈЕ НАПУСТИЛА ПОСАО И 56.000 КИЛОМЕТАРА ПРЕШЛА БИЦИКЛОМ- У Северној Кореји извадила фото-апарат па је дочекао хладан туш: Замолиће вас да такву фотографију обришете
Снежана Радојичић је у 43. години одлучила да напусти посао који је није испуњавао и да са партнером пропутује бициклом. Временом су им се путеви разишли, она је наставила сама. Обишла је планету, прешла 56.000 километара бициклом и 1.000 километара пешке.
Попела се на Хималаје, обишла пустињу Гоби, живела је у Камбоџи, Непалу, Вијетнаму, Патагонији, али најупечатљивије путовање је у Северну Кореју.
Људи који воле да путују и сваки слободан тренутак користе управо за то, воле да са сваком новом авантуром померају сопствене границе и да истражују нове пределе, желећи да остваре нешто "готово немогуће". Управо таква особа је и Снежана Радојичић, дама која од 2011. године непрестано путује по свету на свом бициклу.
За себе каже да живи номадским животом, јер сама бира трасу потовања, коју ће земљу посетити и колико ће се на неком месту задржати.
Сада је посетила Северну Кореју, а више разлога је утицало на то да се отисне у ову авантуру. У том делу света је провела шест година и за то време је посетила велики број земаља. Пошто путује сама на бициклу, занимале су је првенствено оне државе које су за једну жену изузетно безбедне.
О свом боравку у овој затвореној и тајновитој земљи је написала и књигу о којој читаоци могу да се информишу преко друштвених мрежа. Своја искуства са овог невероватног путовања је одлучила да исприча и за портал Телеграф.рс
- Избор Северне Кореје је разумљив, јер ме је одувек занимала, изузетно је безбедна, а једино што ме је спречавало да одем тамо била је превисока цена аранжмана. Наиме, тамо се не може отићи индивидуално, у сопственом аранжману, већ једино преко агенције, уз пратњу два водича, што подразумева много новца. Као неко ко путује са мање од 10 долара дневног буџета, то ми је дуго било недоступно.
Но како сам 2017. и део 2018. провела радећи као наставник енглеског у Кини, што је доста добро плаћен посао, то сам напокон могла да себи приуштим и ту туру. Додатни, али не и мањи разлог за такву одлуку свакако је тај што сам као писац сматрала да ћу у Северној Кореји открити много тога о чему би било инспиративно писати – истиче она.
За овај пут се није посебно припремала. Одлучила је да отпутује преко агенције која тренутно једни нуди “бициклистичку туру” по Северној Кореји. Међутим, наглашава да баш и није реч о правој бициклистичкој тури.
Пјонгјанг може да се обилази бициклима а то је тамо уједно и главно превозно средство. Снежана истиче да због тога одмах постајете један од њих и да добијате прилику да возите по унутрашњости земље, кроз села и њиве.
- Сматрам да је то велика предност, као што је уопште предност путовати на такав начин, пошто вам то омогућава директан контакт са стварним људима. Замислите ситуацију у којој возите бицикл у некој недођији најизолованије земље на свету, испред и иза вас нема никога јер су водичи одмакли или заостали, ви сте сами, срећете стварне људе, ратаре, и можете да им махнете, пожелите добар дан, да им се осмехнете, а они вам узврате.
Мени је то било потпуно невероватно искуство у таквој једној земљи. Но проћи ће још доста времена пре него што праве бициклистичке туре буду могуће у Северној Кореји, макар и уз пратњу водича.
Не бих да рекламирам агенцију, има их доста на нету, довољно је укуцати "Нортх Кореа тоур" и Гугл ће вам избацити на десетине резултата. Цене аранжмана су веома високе за наше појмове. Тура коју сам ја изабрала коштала је 1.900 евра за седам дана, а у ту цену је све укључено – каже Снежана.
У Северној Кореји је боравила од 23. до 29. маја. Била је смештена у најбољим хотелима који по стандарду Северне Кореје имају чак пет зведзица, а што по западним стандардима значи да имају између три или четири звездице.
Истиче да је имала срећу да земљу обилази у малој групи, јер их је било свега троје. Имала је и пратњу два корејска водича, јер без пратње туристи не могу нигде да се крећу сами, а посебно не да напуштају хотел.
Уз корејске водиче ту је био и водич агенције преко које је путовала. Он је Аустралијанац, који је до сада у Северној Кореји боравио око 200 дана. Снежана признаје да је он био веома расположен да подели своје искуство и мишљење са туристима.
Као мала група развили су доста присније односе, него да их је било више. Наша саговорница признаје да се све то одразило на њен доживљају Кореје, о чему говори и у својој књизи.
СТРОГА ПРАВИЛА И ЖИВОТ ОБИЧНИХ ЉУДИ
Што се тиче фотографисања предела, знаметиности и људи, Снежана каже да постоје извесни стереотипи о Северној Кореји. Људи верују да је строго одређено шта сме, а шта не сме да се фотографише, али правила се према њеним речима сада мењају. Земља се брзо отвара за туризам, па су правила све флексибилнија.
- Многа од тих правила заправо постоје ради самих себе, без неког логичног образложења и смисла. Објаснићу вам то на примерима. Главно правило за фотографисање је да од људи морате добити дозволу да их сликате, дакле, ниједан портрет или кадар са људима чија лица се препознају не бисте смели да направите уколико они то нису одобрили (водич ће их питати у ваше име).
Друго правило је да не смете да снимате људе у униформама, опет уколико они нису одобрили, а од њих се, осим ако није реч о саобраћајним полицајцима, и не тражи одобрење, односно, водичи не желе да их деранжирају, што је, мислим, ствар хијерархијског поштовања.
Треће правило је да све слике и билборде и споменике вођама морате да укадрирате у пуној величини, фронтално, значи, не смеју да буду заклоњени нечијом фигуром или да им исечете део тела, макар то био и врх ципеле. Ако вам се то деси, а водичи виде, замолиће вас да такву фотографију обришете. Наглашавам да је увек, али увек реч о изузетно љубазним молбама - истиче она.
Додаје да туристи могу да фотографишу пределе по својој вољи, али да постоје сцене које нису допуштене да се сликају. Реч је о селима и другим призорима који не представљају Кореју у пуном сјају. Они са друге стране, ипак желе да свету представе идеализовану слику о себи.
Што се тиче слободе кретања по Северној Кореји, Снежана истиче да она не постоји ни за домаће становништво, а камоли за странце.
Она истиче да грађани Северне Кореје имају идентификационе картице које морају да покажу на пунктовима када излазе из једне и улазе у другу област. Када траже дозволу на напусте своје место, морају да наведу разлог за то. Странци морају свуда да се крећу искључиво уз пратњу водича.
Снежана наглашава да је веома тешко доћи до обичних људи и комуницирати са њима, управо због језичке баријере. Чак и када то није био проблем, када би срела неке студенте енглеског језика, тај разговор би веома брзо био прекинут, одмах након размене поздрава уз образложење да група жури да настави обилазак.
- Генерални утисак о људима које смо сретали је да су љубазни и тихи. Веома је приметно да се труде да не обраћају пажњу на странце, којих нема пуно. У метроу смо имали прилике да седимо до локалног становништва, на вратима је стајао момак који је учио енглески из свеске, али сви су избегавали контакт очима да не би себе довели у ситуацију да их нешто упитамо - каже она.
Када је реч о стилу облачање грађана Северне Кореје, Снежана каже да је ретро и незападњачко. Од аустралијског водича је сазнала да се Т-мајице сматрају западњачким производом и да нико их не носи осим ђака на часовима физичког. Иста ствар је и са џинсом који нико у Северној Кореји не носи, јер заправо и не постоји.
Она наглашава да су у тренду полувојничке ствари за мушкарце, у маслинастој и сивој боји, а за жене класичне сукње и кошуљице, са ципелама са стабилном потпетицом од 3 цм.
Грађани држе до чистог и уредног изгледа, па су кошуље и панталоне уобичајена одећа. Истиче да грађани добијају сезонску гардеробу бесплатно, по један комплет одеће за сваку сезону.
Снежана додаје да сви на одећи носе значке са ликовима Ким Ил Сунга и Ким Џонг Ила, само првог или обојице, а које су обавезни да носе сви пунолетни становници Кореје. Пошто има око двадесетак типова тих значки, по њима се разликује ко долази из ког сталежа.
Снежана каже да приватна имовина постоји у одређеном облику. Једина приватна имовина коју грађани могу да имају су бицикли и аутомобили, којих има јако мало јер их углавном поседују највиши партијски и војни припадници.
Станови и куће прападају држави. Држава дозвољава да се бесплатно користе, али у њима ништа не сме да се мења. Додаје да грађани имају обавезу да крече фасаде сваког априла, како би све изгледало ново и чисто.
Наглашава да је у Северној Кореји све пропаганда и да то може да се осети на сваком кораку, шта год да радите.
- Пођите од тога да не постоји тачка на неком тргу, улици, у парку на којој можете да стојите и да се осврнете око себе а да у вашем видном пољу не буде неки постер, билборд, статуа, споменик, слоган везан за Велике лидере. Исто је и са јавним зградама, типа школа, библиотека, ресторана... На сваком кораку посматрају вас Велики лидери - каже она.
Додаје да људи носе значке са ликовима вођа на грудима да би показали како су лидери стално са њима, док су они сами срцем уз своје вође.
- Водичи и сви људи који раде у туризму имају одређени речник који користе, па се тако уз УСА увек неизоставно додаје "амерички империјалистички агресори", уз Ким Ил Сунга увек мора да се наведе епитет "Велики лидер", уз Ким Џонг Уна "Врховни маршал" и тако даље.
Морате да поштујете оно што је њима вредно и што њима представља светињу, морате да се клањате статуама вођа, да их фотографишете увек у целини, да водите рачуна о понашању и реакцијама, о протоколу кад се нешто сме фотографисати, а кад не. Оно што су ми посебно нагласили је да водим рачуна како ћу пресавити новине са ликом Ким Џонг Уна, јер ако их погрешно пресавијем, преко његовог лика, то је велики прекршај који има тежину антидржавног чина и тако даље. Тако да ме то највише шокирало - истиче она.
Према њеним речима, водичи су изузетно пријатни имају пријатељски однос према туристима, али ипак не престају да буду корејски војници. Истиче да постоји реч "сонгун", која означава да су сви у Кореји најпре војници, а тек потом грађани. Туристи су на сваком кораку посматрани и ту је нешто што их подсећа да је Кореја и даље у рату и да се бори против америчких империјалиста и њихових слуга.
Додаје да се домаћем становништву непрестано намеће да су Ким Ил Сунг и Ким Џонг Ил богови – јер је култ личности развијен до идолопоклонства.
- Не знам да ли сам подлегла пропаганди. У књизи пажљиво анализирам сваки дан, сваки доживљај, свако сазнање, правим поређења са временом Југославије у којој сам одрастала, са култом личности који је код нас постојао, а у мојој породици је био снажан. Но чини ми се да се доста лако поверује у много тога ако човек нема отклон у смислу да жели да остане непристрасан.
Морам да нагласим следеће: ја се не опредељујем ни за, ни против тог система и начина. Само посматрам, учим, преносим и анализирам дејство свега тога на мене. Али ако бисте ме питали да ли бих живела у таквом систему – одговор је: не, никада.
Тај систем гуши сваку слободу и индивидуалност. Али ја не могу да живим ни у другом систему, овом нашем тржишном, капиталистичком. Због тога сам пре седам година и изашла из зоне комфора и почела да живим као номад, добровољно постајући аутсајдер. Дакле, не верујем у системе, јер сваки од њих значи гушење слобода и индивидуалности, а ја сам заклети индивидуалац – истиче Снежана.
Што се тиче владавине Ким Џонг Уна и његовог лика и дала, каже да би мишљење о томе задржала само за себе. Ипак истиче да подржава почетак преговоре о денуклеаризацији Северне и реунификацији са Јужном Корејом.
- Управо у време започињања тих преговора сам и била тамо, што је целом доживљају дало додатну димензију, а ти догађаји донекле су утицали и на оно што сам тамо доживела. Занимљиво је било причати са водичима и власником те туристичке агенције о почетку преговора, па Трамповом изненадном напуштању и демонстративном одласку. Имала сам прилике да видим и како њихови медији (не) извештавају о томе – каже она.
Снежана додаје да млади водичи из Северне Кореје нису знали много о Југославији, али су се већ првог дана распитали код старијих и истиче да је било очигледно да јој од другог дана показују већу наклоност.
- Уз то, ја сам користила сваку прилику да правим поређења, јер сам, као што рекох, расла у то време, била сам Титов пионир, ишла сам на такмичења Тито-Револуција-Мир, хтела да будем Тито кад порастем, мој отац је био комуниста старог кова, ишла сам на радне акције са 11, 12 и 13 година... Могла сам да правим многе паралеле, али и да разумем много више него остала двојица у групи.
Али и овде морам да нагласим нешто, у шта многи верују: Северна Кореја није Југославија, односно, Југославија је (представљала) синоним слобода и западњаштва у односу на Кореју. Не треба то поистовећивати, иако живљења у време Југославије несумњиво доприноси лакшем разумевању те земље и њеног система – наглашава она.
Било је доста ситуација које су на њу оставиле снажан утисак. Једна се посебно односи на поштовање култа личности Великих вођа.
- Једна од ситуација у којој сам остала изненађена, чак затечена, десила се већ другог дана посете. Стигли смо пред кооперативну фарму, то је тип задруге, и пре обиласка, требало је да се поклонимо споменицима два лидера.
Око врата ми је висила камера, објектив је био отворен и ја спремна да снимим видео прилог како то радимо. Водич је био испред мене, причао нам је нешто, а онда смо застали у подножју џиновског споменика (сви су џиновски) и он се окренуо.
И тада се дешава сцена у којој се водич окреће, види мене са прстима на камери, спремну да је укључим, и гневно и увређено викне на мене: “Ана (тако су ме звали)! Можемо ли прво да одамо почаст, а онда да сликамо?!”
Његова гримаса се изобличила, просто је изгубио контролу у том часу, што је за тај свет скоро незамисливо. Нисам плашљива особа, али смрзла сам се у часу, схвативши колико је тај култ личности, то идолопоклонство дубоко и велико. И да сам и нехотице увредила нешто што је њима најсветије. Усрдно сам се извинила, наравно - признаје Снежана.
Други снажан утисак на нашу саговорницу је оставило то колико су тамо људи заправо вредни, а она истиче да је то за Корејце уопштено. Када то спомиње заправо мисли на слике обрађених поља, која су као под конац, а сва су ручно обрађена. Додаје да Северна Кореја има свега 20 одсто обрадивог земљишта.
Истиче да је током деведесетих година, са распадом СССР-а, наступила велика глад у Северној Кореји. Тада су уследиле и поплаве, па је укупно умрло између 250.000 и два милиона људи, а тачан број никада није утврђен. Грађани Северне Кореје ово негирају, али од тада постоји обавеза да сви помажу ратарима на пољима у доба сетве и жетве.
Додаје да је за становнике градова то недељу дана сваког месеца, а ту спадају и ђаци, од виших разреда основне школе.
Књига о Северној Кореји
Књигу о Северној Кореји је желела да напише јер то веома добра прича, а она као писац такву прилику није могла да пропусти.
- Уз то, сматрала сам да довољно познајем Азију да бих могла да разликујем шта је условљено азијским културолошким моделом, а шта је последица специфичног корејског политичког и идеолошког система. Такође, мислим да сам у предности због тога што сам расла у Југославији и била пример веома индоктирнираног Титовог пионира, који се касније ипак развио у тешког индивидуалца. Због тога сам веровала да могу да релативно објективно презентујем све што тамо видим и сазнам, те да на тај начин допринесем истини, каква год она била. Надам се да сам у томе барем делимично успела – истиче она.
Иако је са собом носила велику количину опреме од лаптопа, фотоапарата, акционе камере, резервне батерије и слично, није имала проблем да их унесе у земљу. Додаје да се више не контролишу фотографије ни при уласку ни при изласку из земље. Међутим, највећа забрана се тренутно одности на унишење страних књига у Северну Кореју.
Као своје следеће путовање, планира да у децембру посети Јужну Америку ако буде имала средстава. Тако би започела вишегодишње панамеричко путовање од Патагоније до Аљаске.
Када је за крај сумирала своју посету Северној Кореји истакла је следеће: "Посета Северној Кореји је посебно путничко искуство, највише налик посети неког музеја, пошто је све строго постављено, а ви сте тамо у улози неког коме се показује. Волела бих да једнога дана буде могуће самостално путовање по тој земљи, што подразумева слободу кретања, упознавање са обичним људима".
stil.kurir.rs/dnevnik.rs