ЛИЦЕМЕРЈЕ ОПОЗИЦИЈЕ Траже од државе да притиска судове по њиховим жељама, а наводно се боре за независност институција: СВЕ, САМО ДА СЕ ДОКОПАЈУ ВЛАСТИ
Двадесет две године је Радивоје Петров Стојковић директор Гимназије “Јован Јовановић Змај” у Новом Саду и, кад се уз име ове школе – с правом! – пише „чувена“, не мала заслуга за то чувење припада њему. Сад се нашао на мети опозиције, која тражи његову оставку јер се успротивио изласку ђака с часова на демонстрације и јер је „одавање поште“ на раскрсницама и трговима назвао „паганским“.
Професор је био у праву. У Србији се сећање на покојника негује верским обредима у сакралним објектима и на гробљу, и то важи за све конфесије. У православљу постоји четрдесетодневни помен, који се везује за Христово вазнесење…
Тако је 20. априла 2003. у Храму Светог Саве на Врачару одржан четрдесетодневни помен премијеру Србије Зорану Ђинђићу. Помену, који је служио епископ хвостански Атанасије Ракита, присуствовали су чланови Владе Србије, функционери ДОС и бројни грађани. Сигурно је био и Драган Ђилас. За тај обичај, дакле, зна.
Овај се помен даје или четрдесетог дана од смрти, или у суботу пре тога.
Пре три дана била је та субота. Председник Србије Александар Вучић присуствовао је четрдестодневном помену Немањи Комару из Степановићева и посетио породицу страдалог Ђуре Швоње, а у недељу је био у кући породице Фирић, која је у несрећи изгубила три члана. Ни на једном помену и ни у једној кући неке од жртава током ова два дана није био нико из опозиције, иако су им уста пуна саучешћа.
Бестидно и лицемерно, с дрскошћу која је одавно прешла у цинизам, опозиција и групице које она хушка на блокаде користе погинуле у Новом Саду за своје политичке циљеве. Наводно у њихово име, постављају се разни захтеви – од очувања моста на Сави до повећања плата професорима универзитета и ослобађања из затвора оних који су нападали полицајце приликом протеста.
Нико од тих букача нити од оних који су их на улицу гурнули не бави се „ситницом“: како могу Вучић, Влада, како може било ко осим правосудних органа да пусти из притвора ухапшене? На једној страни тражи се јачање независних институција у друштву, а на другој се захтева да се институцијама наложи да зажмуре на једно или на оба ока и приведенима каже: Слободни сте!
Гласно се, стварањем буке и метежа, тражи да суд осуди кривце за рушење надстрешнице на Железничкој станици, а у исто време – подједнако гласно – инсистира се на некажњавању оних који су девастирали новосадску Градску кућу! Нико, да се разумемо, не каже да су последице ова два дела исте, нити да казна треба да је једнака, али исти принцип мора да важи, мора да постоји независно судство које одмерава кривицу и одређује казну. Јер, ако тога нема, нема ни правде – ни за садашње ни за будуће кривце.
Уосталом, замислимо ситуацију у којој Вучић наређује судијама како да поступе, и замислимо Ђиласа Маринику, Микија, Поноша… све они који се на речима залажу за владавину права како на то реагују?! Осим ако се њима и њиховима не гледа кроз прсте! Онај ко мисли да би се и тада, у име принципа, бунили, у дебелој је заблуди.
Они принципе немају, једина њихова мисао је: задовољити глад за влашћу!
Да су способни да осете стид, бар би једном замуцали кад тврде да жале жртве новосадске трагедије. Јер лажу да жале, као што су прошле године тврдили да све што чине, чине због жртава злочина у „Рибникару“ и у Малом Орашју и Дубони.
Може ли неко од њих сада да наброји имена свих тада побијених, може ли да докаже да су испоштовали заклетву са сваког митинга „Србије против насиља“ да их никад неће заборавити? Наравно да не може.
Тако ће бити и с петнаесторо погинулих у Новом Саду, у чије име изазивају хаос на раскрсницама и обустављају наставу на факултетима. Њихова заклетва трајаће до новогодишњих и божићних празника, колико и демонстрације…
То, наравно, не значи да ће жртве бити заборављене. Осим њихових најмилијих, сећање на погинуле чуваће, као што је обећао председник Александар Вучић, држава Србија.
А она ће, упркос напорима бројних, да траје!