(ФОТО) ИМА 90 ГОДИНА, А ЊЕГОВИ ПРОИЗВОДИ СТИГЛИ СУ ДО АУСТРАЛИЈЕ И РУСИЈЕ Ово је једна од ретких занатских радњи која је преживела притисак модерних времена

 Шајкача датира још од 18 века, а касније се одомаћила у свакодневном животу, па је углавном носе старији мушкарци у сеоским заједницама. Ужичанин Ђорђе Јокић и у десетој деценији шије и кроји шајкаче и за њега оне нису само обичне капе, већ идентитет српског рода.

- Шајкаче, шубаре и шапке највише се купују на Саборима и вашарима, а има и наших који су се расули по читавом свету и воле да их носе, тамо у туђини.Њих није срамота, а овде , код нас, носе их највише старији, који се не одричу традиције”, каже за РИНУ Србије Ђорђе Јокић, кројач из Ужица.

Оно што посебно радује јесте да се последњих годину дана шајкаче враћају на главе младих.

- У последње време , младенци и сватови одлучују се за шајкачу, па неретко се дешава да се у сватове иде управо са нашом националном капом, што ме посебно радује јер традиција и идентитет српског рода најбоље се осликава управо кроз шајкачу”, додаје деда Ђорђе.

Некада је деда Ђоле кројио сукње и одела пратећи високу париску моду, али светла велеграда нису сијала довољно јако, па се овај Ужичанин вратио у родно Ужице.

На машини старој колико и он, Ђорђе данас кроји, шије и штепа,а испод његове веште руке сада настају традиционалне српске шајкаче, капе и шапке јер су то како каже, ретке ствари које не могу да се нађу код Кинеза.

Развој технологије  на многе занатске радње ставио је катанац, а у улици где је Ђолова радионица, само су ретки опстали.

Поред тога што је главу и образ чувала,по начину ношења шајкаче, могло се закључити И расположење српског домаћина.

Шајкаче се и данас ручно израђују и као такве сачувале су своју аутентичност. Мало је оних који су  остали верни овом занату попут Ђорђа.

Бочне стране шајкаче могу се равно поклопити када се не носи на глави,а зими се могу спустити на уши, лако се савија па се могла носити и за опасачем,а израђена од чоје, лети и зими држала је константну температуру главе па је њено величанство шајкача од 1870 године уведена у саставни део униформе војника. Данас је само ретки домаћини са села, чувају од заборава и српски народ, расут у туђини који не заборавља своје корене.

Шајкаче деда Ђола стигле су све до Аустралије и Русије, сашивене од војничког кангара сивомаслинасте или тамнотегет боје.

Оно што је главно обележје шајкаче кроз историју, јесте чињеница да се ни пред ким није скидала, ни пред краљем. Осим у једној ситуацији - у цркви, пред Богом. Стога , познати ужички кројач који ни у десетој деценији живота не одустаје од свог заната И  поручује да останемо верни традицији.

Бочне стране шајкаче могу се равно поклопити када се не носи на глави,а зими се могу спустити на уши, лако се савија па се могла носити и за опасачем,а израђена од чоје, лети и зими држала је константну температуру главе па је њено величанство шајкача од 1870 године уведена у саставни део униформе војника. Данас је само ретки домаћини са села, чувају од заборава и српски народ, расут у туђини који не заборавља своје корене.

Оно што је главно обележје шајкаче кроз историју, јесте чињеница да се ни пред ким није скидала, ни пред краљем. Осим у једној ситуацији - у цркви, пред Богом. Стога , познати ужички кројач који ни у десетој деценији живота не одустаје од свог заната и  поручује да останемо верни традицији