ЕВО ШТА ПОВЕЗУЈЕ МОНА ЛИЗУ И ИСУСА У ГРАЧАНИЧКОЈ ЦРКВИ БОГОРОДИЦЕ ЉЕВИШКЕ Српска богомоља је вршњакиња Нотр Дам катедрале, занимљив и један натпис у цркви који поручује "Зеница ока мога гнездо је лепоте твоје"
Иако су многе фреске уништене током историјских недаћа, укључујући османску доминацију и новија страдања у мартовском погрому 2004. године, црква и даље привлачи посетиоце својим уметничким и духовним значајем, остајући симбол идентитета и верности српског народа.
Црква Богородица Љевишка је древна српска православна светиња у Призрену, у јужној покрајини Косово и Метохије.
Ктитор обновљене катедрале је био Милутин, краљ свих српских земаља и поморских, праунук Светог Симеона Немање и зет византијског цара Андроника ИИ Палеолога, и његова фреска краси један зид манастира.
Анђела Недељковић, дипломирани теолог, саговорница портал религија.рс, објашњава да се прва обнова светиње догодила крајем 13. века и да је једна фреска однета у Народни музеј у Београду.
- Црква Богородице Љевишке има своју историју још од краја 10. или почетка 11. века (најкасније 1019. године). Прва обнова догодила се у 13. веку у време Светог Саве и Стефана Првовенчаног и из тог периода у храму је остала једна фреска до данас. Приликом рестаурације вршене 1950/1953. године пронађене су три, али су две однете у Народни музеј у Београду - наводи Недељковић.
Док стоји испред фреске Богородице Милостиве са Христом Хранитељем, она за читаоце портала религија.рс објашњава дубоко значење овог светог приказа.
- То је фреска Богородице Милостиве (Елеусе) са Христом Хранитељем (Крмитељем) у наручју. Јединственост овог приказа огледа се у корпици коју држи Богородица. Она даје свог сина свету, који као хранитељ нама пружа све што нам је потребно - појашњава теолошкиња.
Анђела Недељковић наводи да је краљ Милутин почетком 14. века цркву затекао у лошем стању, након чега је одлучио да је обнови.
- Свој садашњи изглед црква је задобила са обновом краља Милутина. Краљ Милутин је затиче у лошем стању, те је послове на изградњи и обнови вршио протомајстор Никола, а храм су осликавали познати фрескописци из Солуна, Евтихије и Михаило Астрапа - појашњава и открива да се ради о фрескописцима који су осликали Грачаницу, Краљеву цркву у Студеници, Старо Нагоричино, Перивлепту на Охриду.
Издваја да је посебно интересантно то што је краљ Милутин насликан на црвеној позадини, а то је углавном било резервисано за византијске цареве.
Како каже у храму је опстало 30 посто фресака из тог периода, док је већина страдала услед претварања цркве у џамију (највероватније у 18. веку).
- Турци су испиковали сав фрескопис и нанели нови слој малтера, с обзиром на то да ислам не дозвољава приказ живих бића, те су морали да прекрију фреске. Године 1912. црква је враћена након ослобођења територије у Балканским ратовима, а рестаураторски радови су вршени 1950/1953. године. Тај пројекат је подразумевао скидање малтера унутар храма и откривање фресака, као и скидање креча са фасаде. Црква је нажалост страдала још једанпут, у мартовском погрому 2004. године, када су албански екстремисти унели гуме и бурад са нафтом које су запалили и тада су зидови храма задобили слој гарежи. Две трећине храма је очишћено од тада - рекла је Недељковић.
Исус Призренски, па Мона Лиза
Посебан куриозитет везан је за фреску рађену техником какву вековима касније виђамо на Леонардовој Мона Лизи, а која представља Исуса Христа.
- Фреска Христа Хранитеља призренског (заштитника града Призрена = од речи сохранити што значи сачувати, заштитити) насликана је у 3Д техници. Делује као да нас Христос посматра и уколико се крећемо као да нас прати погледом, попут Мона Лизе. То изражава умеће фрескописаца, који су на исти начин насликали још неколико фресака у Грачаници. Занимљиво је поменути и да фреске у цркви Богородице Љевишке представљају продор и израз ренесансе Палеолога у нашој уметности.
Занимљив је и један натпис из цркве, настао у периодима превирања, а којим непозната особа арапским словима поручује "Зеница ока мога гнездо је лепоте твоје".
Вера опстаје упркос недаћама!
Верност и истрајност у очувању свог идентитета везали су српски род за светињу, коју нам је оставио краљ Милутин. Храмови играју кључну улогу у духовном животу верника, често постајући симбол идентитета и окупљања.
Овај храм, иако у малој заједници, привлачи многе посетиоце, а како каже Анђела Недељковић, важно је одржавати живот у њему и подсећати једни друге на значај тог места.
- У храму се данас одржавају богослужења, али не сваке недеље, углавном за Богородичине празнике и ктиторску славу. Храм посећују многи, како наши ходочасници, тако и страни туристи. Храм је толико посебан и на сваког оставља утисак: на неког фреска, на неког историја, на неког жица која се налази око храма. Оно што је важно јесте да одржавамо живот у овом храму и овом граду, иако тако мало Срба живи овде. Посебан апел немамо, осим да подсећамо једни друге да долазимо на извор свог идентитета. Један муслиман је препознао лепоту храма и изразио своје одушевљење кроз стихове песника; како тек онда ми Срби треба да доживимо овај храм - закључује Анђела Недељковић, дипломирани теолог и саговорница портала религија.рс.
religija.republika.rs/dnevnik.rs