СИМБОЛ ПРИВАТНОГ, ПОЛИТИЧКОГ, АЛИ И МОРАЛНОГ ТЕМЕЉА Ово је прича о љубави Зорана и Ружице Ђинђић

Улогу Ружице Ђинђић маестрално тумачи Тихани Лазовић, а млада Хрватица је савршено приказала бригу, љубав, емоцију и пожртвованост супруге бившег премијера.

Зоран Ђинђић, реформиста и политичар снажне визије, водио је једну од најважнијих политичких ера у Србији. Међутим, иза овог харизматичног лидера стајала је Ружица Ђинђић, његова животна сапутница и извор подршке. Њихова прича, саткана од љубави, страсти и несаломиве подршке, постала је симбол не само приватног, већ и политичког, интелектуалног и моралног темеља који је Ђинђић градио.

Почетак љубави и необичан сусрет

Ружица и Зоран Ђинђић упознали су се на промоцији његове књиге “Југославија као недовршена држава”. Ружица, тада млада девојка из Ваљева, дипломирана правница, имала је посебну улогу – представљала је издавачку кућу која је објавила књигу. Тог тренутка између њих двоје родила се посебна повезаност. Ружица се присетила да је у Зорановим очима одмах препознала моралну чистоћу која је била прикривена његовом одлучношћу и ставом.

"У његовим очима препознала сам морално чистунство, које је намерно, да га случајно не разоткрију, прикривао наглашеном самоувереношћу, ароганцијом, оштрином и ученошћу. Био је чист као суза, па је зато и морао да се брани разним одбрамбеним механизмима, да га не провале у овом окрутном и поквареном свету", присетила се Ружица.

У времену када је Зоран био млади доктор филозофије и вратио се са доктората у Немачкој, био је обожаван међу интелектуалним и културним круговима, али и међу женама. Ипак, Зоран је свој избор направио и одабрао Ружицу, девојку која није била део познатих кругова, али га је освојила својим умом и скромношћу.

"Вероватно су доживеле прави приватни смак света кад је мене узео, јер је стварно био идеална прилика спрам многих. А, ето, такав какав је био, одабрао је баш мене – анонимну и непознату коју нико никад није ни упознао", присетила се Ружица за Време 2006. године.

Породица и деца – Јована и Лука

Венчање је значило почетак заједничког живота који ће бити испуњен изазовима, али и дубоком љубављу. Зоран и Ружица су постали нераздвојан пар, двојац који није ишао један без другог. Ма колико да звучи као олако донет закључак, али ово је чиста истина: они који су их посматрали, увидели су да су били једно за друго.

Исте године када су се венчали добили су ћерку Јовану 1990., а сина Луку три године касније. Њихов дом постао је уточиште љубави и мира, усред политичких турбуленција и притисака које је Зоран свакодневно носио са собом.

"Нас троје смо остали сами после њега, али тај осећај заједништва постао је још јачи", говорила је Ружица касније о животу после Зоранове смрти.

Ружица је била главни ослонац породице и успевала је да створи осећај хармоније и стабилности за њихову децу, упркос свему што је Ђинђићева политичка каријера са собом носила. Бринула се о томе да деци обезбеди колико-толико нормалан живот, иако су годинама живели под сталним претњама и страховима.

Живот под сталном претњом

Ружица је касније у интервјуима описивала године које су претходиле атентату као време када је Ђинђић постао "покретна мета".
"Пуцањ на Ђинђића био је и пуцањ у једну велику љубав и једну складну породицу", рекла је Ружица у интервјуу за Недељник.

Још од 1996. године, када се активније укључио у политички живот Србије, био је свестан опасности које му прете, а породица је живела у непрестаној напетости.

"Често сам му говорила нека се мане тог ћоравог посла, нека Србијом влада ко хоће, и кога Срби хоће, а ми ћемо се већ некако снаћи", присећала се Ружица.

Ипак, Зоран је имао јаку потребу да учини нешто за Србију, чак и ако је то значило да жртвује сигурност и мир своје породице. Иако су му нудили престижне позиције у иностранству, Зоран је одлучио да остане у Србији и допринесе њеном препороду. Управо због таквих одлука, постао је мета оних који су његову честитост и неустрашивост доживљавали као претњу.

"Звали су га да буде професор на Харварду, али он је то одложио на неко време – да би га овде којекакви вређали, понижавали, псовали… Остаје ми сада само да будем поносна што мој Зоран заиста није био један од њих", рекла је Ружица.

(Стил/ Задовољна)