ОВОЈ ВРСТИ НИЈЕ ПОТРЕБАН ВЕТЕРИНАР Има лековиту маст, а месо богато омега-3 масним киселинама- Произвођачи добијају субвенције

Предњачи узгој аутохтоне мангулице због првокласног квалитета меса и, како кажу, „лековите” масти. Због тога што потрошачи све више траже ову врсту прерађевина предвиђања су да ће узгој све више расти, преносе хрватски медији додајући да се фарме на отвореном увећавају у тој земљи, а произвођачи имају и субвенције када је реч о овој врсти производње на пољопривредним газдинствима.

– То је свиња којој не треба ветеринар, вакцинација, нису јој потребни лекови. Има све што јој треба за имунитет. Све пронађе у природи, у земљи јер се гаји на отвореном. Њихове масноће су другачије, па ову врсту меса и лекари препоручују при избору свињетине – изјавио је један од произвођача.

Објашњавају да мангулици треба годину и осам месеци да би достигла тежину од 120 килограма, што значи да је реч о изузетно спором тову. После тога месо углавном иде у прераду, а произвођачи немају проблема с продајом, јер њихове производе углавном купују ресторани. На малопродајном тржишту најтраженије су сланина и маст иако су значајно скупље у односу на исте производе других раса товљених свиња.

Последњих година узгој мангулица је и у Србији постао уносан посао. Како сазнајемо, у централној Србији има свега неколико произвођача, док је узгој на озбиљнијим фармама најзаступљенији у Војводини и Мачви. Једна од највећих има 3.000 грла.

Душан Добричић из Јагодине има малу породичну узгајивачницу у селу Кончарево. Нажалост, напомиње, прошле године је грешком ветеринара, који је неопрезно унео вирус афричке куге свиња међу животиње, остао без 30 грла која су укупно тежила више од 4,5 тона па тако и добити од око 15.000 евра, колико су тада свиње тржишно вределе. Сада полако обнавља крдо.

Како је објаснио за „Политику”, месо мангулице обрађује се углавном у малим кланицама јер нема индустрије која би се искључиво бавила овим послом.

– Мангулица се дичи сланином. Тако да је чак и бут прошаран, месо је мекано а његова обрада лака. Суштина је да су производи ове расе свиња с ниским процентом холестерола, испод два одсто, док је код белих свиња од пет до чак осам процената – каже наш саговорник. Према његовим речима, производи од мангулице су такође веома богати омега-3 масним киселинама, чак и у равни најквалитетнијих риба. Конзумирање ових производа значајно утиче на регулисање триглицерида или шећера, у шта се, додаје, и сам уверио, а то је био и један од основних разлога да уђе у овај посао.

Када је реч о карактеристикама узгоја, мангулице значајно спорије расту. Код прасади се користи блага прихрана, али у принципу оне живе на отвореном. За њу су мочварни терени погодни. Кажу да је за мангулице то хотел с пет звездица. А хране се пре свега житарицама, где је кукуруз доминантна компонента. У предности су узгајивачи који имају поседе са жиром и поточићима.

– Њени производи се продају и по двоструко вишој цени производа кланичне индустрије. Димљење мора да прође искључиво кроз пушницу. Било би и више произвођача, али наш народ ће пре да плати гориво и мобилни телефон него здраву храну – сматра Добричић.

kurir.rs/politika.rs