УДРУЖЕЊЕ ЖЕНА ИЗ СУСЕКА ЧУВА ТРАДИЦИЈУ И ПОМАЖЕ УГРОЖЕНИМА Већ две деценије предане мисији хуманости и одржавања обичаја
СУСЕК: Вредне мештанке Сусека већ скоро 20 година окупљају се око Удружења жена „Велико срце”, негујући традицију, културу и обичаје и помажући свима којима је помоћ потребна, превасходно деци.
Колико су предане ономе што раде, доказује и сам начин како су дочекале екипу „Дневника” приликом наше недавне посете Сусеку.
Велика сала Дома културе, коју Удружење користи за своје потребе, заличила је на изложбени салон препун старих фотографија направљених баш у том селу, приказујући како се оно последњих скоро стотинак година развијало, како су се одређени датуми обележавали, како су изгледале свадбе, али и сусечка доколица. Осим црно-белих слика, свету су додале и мало боје шареним столњацима и надстолњацима, извезеним јастучницама, ћилимима. А астал... домаће кифлице, права баклава, сир, сухомеснато, домаћи ликери...
– Кад одемо у пензију, а нарочито кад дође зимски период, кад имамо времена, седнем с комшиницом да попијем кафицу и онда веземо, хекламо, штрикамо, све оно чему су жене са села привржене – прича нам председница овог удружења Савка Ковачевић.
И премда праве рукотворине на начин на који су радиле и њихове маме и баке, признају да неке радове ипак не могу тачно „да утрефе”. Ипак, то није разлог да одустану, штавише, мотивисане су да свој ангажман подигну на виши ниво.
– Рекла сам мојим женицама, хајде да правимо посела, да направимо вечеру за жене за 8. март, па се досетим да направимо и изложбу – присећа се претходна председница Удружења „Велико срце” Бојана Апић, која нас је пре разговора детаљно спровела кроз поставку фотографија, које је сама скупљала по селу.
– Онда нам дођу деца из школе, па нам певају малишани из црквеног хора, на Фејсбуку направим објаву да ће бити етно изложба, јаве ми се жене из Новог Сада, сви се одазову.
„Велико срце” активно сарађује и са свим другим удружењима на територији беочинске општине, али и шире, а учествују и на разним манифестацијама.
Текст и фото: Л. Радловачки