ПОБЕДА ЗБОГ КОЈЕ СЕ СРБИМА ДИВИО ЦЕО СВЕТ 110 година од чувене Церске битке; Од великог тријумфа до мале краљевине

Једна од највећих српских победа на Церу и данас је предмет неслагања историчара. Наиме, једни наводе као почетак битке дан када је дошло до пробоја аустроугарских трупа преко Дрине, док други наводе дан када су српске трупе извршиле контранапад.

У историјским списима стоје хвале главнокомандујућег официра Оскара Поћорека да ће Србију погазити за свега седам дана и како је све то само „шетња до Ниша“, где је требало да се сусретну са бугарском армијом. Тако самоуверени, формирану војску за поход на Србију назвали су „казнена експедиција“. Овакве изјаве нису чудиле с обзиром на то да је српска војска у рат ушла са 250.000 војника, док је Аустроугарска војска бројала око 1,5 милиона војника, а за саму битку на Церу ангажовала је 300.000 војника. Овом војском Поћорек је планирао напад на Србију преко Дрине, играјући на карту изненађења. Рачунајући на исцрпљеност српског сељака у Балканским ратовима, веровали су да ће Србија за кратко време пасти на колена. Ипак, историја бележи другачији ток.

Церска битка је прва српска, али и савезничка победа у Првом светском рату. Била је ово велика победа која је морално подигла војнике, али и савезницима показала да њени непријатељи нису несавладиви. Српски војни санитет је у рат ушао у јако лошем стању. Поред недостатка лекова и санитетског материјала, највећи проблем био је недовољан број лекара. Србија, која је тада имала на око пет милиона становника, имала је само око 400 лекара, који су давали све од себе како би пружили помоћ рањеним српским војницима на фронту. Операције, шивења и друге хируршке интервенције изводили су на првој линији фронта и у том свом послу често и сами гинули. Напад је почео 12. августа 1914. године на реци Дрини.

Аустроугарска је са око 80.000 војника Пете армије генерала Либоријуса фон Франка кренула преко Дрине. Истовремено, Друга армија је преко Срема напала и освојила Шабац. Ипак, четничке трупе на Дрини задале су проблеме генералу Поћореку. Аустроугарски извештаји говоре да су већ током првог и другог напада њихове трупе трпеле страховите губитке, и то од војника који су на њих пуцали сакривени иза жбуња и дрвећа.

Тренутак преокрета

Знајући да Аустроугарска припрема велику офанзиву на Србију, српска Врховна команда припремала се за тактичко-оперативна дејства и контраофанзиву. Процењујући да ће главнина аустроугарских снага ударити са севера и долином Мораве, док ће помоћне снаге надирати са запада од Дрине, Команда је распоредила своје снаге. Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, налазила се на простору Гроцке, Смедеревске Паланке, Раче и Тополе. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, налазила се у рејону Обреновца и Аранђеловца.

Трећа армија, под командом генерала Павла Јуришића Штурма, штитила је северну и северозападну границу, од ушћа Колубаре до Љубовије, док се ужичка војска, под командом генерала Милоша Божановића, налазила у рејону Ужица како би контролисала правце који од Вишеграда и Бајине Баште воде долином Западне Мораве.

Уочавајући стратешку важност планине Цер, а према тренутном распореду снага, командант Друге армије Степа Степановић израдио је план дејства Друге армије да се изврши маневар у правцу Цера и Мачве и да, уместо на север, крене ка западу и сусретне снаге нападача. Очекујући ударни напад, Врховна команда је 15. августа донела одлуку која ће обележити ратовање у Србији 1914. године.

У ноћи између 15. и 16. августа на врховима планине Цер сусрели су се први део Комбиноване дивизије са prеthodnicom Двадесет прве ландвер дивизије аустроугарске армије. Под ударом српске војске бројнија аустроугарска армија почела је да се повлачи. Повлачење преко Дрине разбијене аустроугарске снаге отпочеле су у ноћи 19. на 20. август и наставиле цео сутрашњи дан. После тријумфа на планини Цер Срби су хтели да поврате тешко утврђени град Шабац. Жестоки окршаји десили су се 21. и 22. августа, током којих су српске снаге успеле да се пробију до западне стране града.

До 23. августа су опколили град и увече дотерали тешку артиљерију. Следећег дана су Срби ушли у град, да би открили да су га Аустроугри напустили prеthodno вече. До поподне српске снаге су стигле до обала Саве, чиме је прва аустроугарска офанзива завршена.

Захваљујући сјајној стратегији српске команде и неупоредивој храбрости српских војника, до 24. августа у Србији није остао ниједан аустроугарски војник.

Изненађење у Европи

Церска битка је величанствена победа српске војске, која је изазвала велико изненађење широм Европе. Сви су говорили о малој краљевини која је победила надмоћну царевину. Економски развој и снага војске између две земље били су у неравноправном односу, и то је оно што и данас изазива неверицу. У једној од најзначајнијих битака у српској историји својим херојским чином су се истакли припадници Комбиноване, Моравске, Шумадијске и Коњичке дивизије. Српски војник је показао да је, иако мали, његово срце веће од Хабзбуршке монархије. Борио се да би заштитио имовину и своју породицу. Том пориву није могао да се супротстави ни велики и моћни непријатељ. Битка је имала и огроман психолошки значај. Она је дошла у тренутку када су немачке трупе незадрживо напредовале ка срцу Француске. Мала српска војска победом на Церу допринела је угледу Краљевине Србије и поставила је на врло високо место у односима са савезницима. У Церској бици српске снаге изгубиле су више од 16.000 војника, док су аустроугарски губици износили око 25.000 војника. Захваљујући добром командовању, српска војска је успела да се прилагоди ситуацији на терену и да у једној изненадној, неочекиваној бици избори победу. Након ове битке командант Друге армије, генерал Степа Степановић, добио је чин војводе за постигнуте резултате.

Гвоздени пук

Бинички, Брка и „Марш на Дрину“

Српску патриотску песму „Марш на Дрину“ написао је српски композитор Станислав Бинички убрзо после битке. Бинички је посветио марш свом омиљеном команданту у војсци, пуковнику Миливоју Стојановићу Брки из Гвозденог пука - Други пешадијски пук првог позива „Књаза Михаила“ - Моравска дивизија првог позива. У Првом светском рату 1914. године Стојановићев Други гвоздени пук учествовао је у Церској бици, и то у самом њеном центру, на Текеришу. Речи песме написао је књижевник Миливоје Поповић Каваја, некадашњи први директор Сава центра.

Прекршен ланац командовања

 Церска битка је прва у српској историји у којој је прекршен ланац командовања. Наиме, војвода Радомир Путник је чекао исход аустроугарских операција, а генерал Степа Степановић је схватио важност планине Цер и оглушио се о команду војводе Радомира Путника, што је довело до успеха српске војске у Церској бици.

Момчило Гаврић, најмлађи српски каплар

„Чико, све су ми убили...“

У једном селу августа 1914. један осмогодишњи дечак проживљава неописиву трагедију. Војници „вражје дивизије“ (Хрватска домобранска 42. дивизија, у којој је био и Јосип Броз, убијала је по Мачви и Поцерини, прим. ур.) убијају му целу породицу, а кућу пале. Њега је отац послао у суседно село код стрица, удаљено неколико километара, да тражи запрегу. По неким причама, његов отац је знао за зверства и наслутио је да би то могло да се деси и у њиховом селу. Тако је спасао сина Момчила. Момчило Гаврић, ужаснут призором пред својом кућом, где су над згариштем и лешевима војници наздрављали и опијали се, гласно се смејући, отишао је до планине Гучево да тражи српску војску. Наишао је на Шести артиљеријски пук Дринске дивизије, којом је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. „Чико, све су ми убили...“, рекао је. Објаснио је да нема никог и молио је да га приме у редове. Одмах су војници кренули да му освете породицу. Војник Милош Мишовић је заједно са Момчилом бацио бомбе на запијене војнике, а Момчило је тад постао равноправни војник. Мали Гаврић увек је био уз стаситог Златиборца, војника Милоша Мишовића. Имао је задатак да сваког дана опали из топа три пута да би тако светио своју породицу.

Један од војника, кројач у цивилу, од старих шињела му је сашио униформу и шајкачу. Војници су му дали пушку са скраћеном цеви. На ногама је носио старе опанке јер није било малих цокула. У војним извештајима остало је сведочанство о дечаку Момчилу који није хтео да оде од топова и склони се у ров кад непријатељ запуца.

Дневник/Курир