ТЕШКА ЖИВОТНА ПРИЧА ЕЛЕНЕ КАРИЋ "Мислила сам да ћу умрети од туге што сам оставила болесно дете у Шпанији, ИМАЛА САМ СУИЦИДНЕ МИСЛИ"
Ћерка Верице Ракочевић, дизајнерка намештаја Елена Караман Карић одувек је привлачила велику пажњу.
Она је важила за веома фаталну жену, а мушкарци су деведесетих лудели за њом. Ипак, почетком деведесетих њено срце украо је Пеђа Мијатовић са којим се венчала када је имала само 19 година.
Заједнички живот започели су у Валенсији, где су остали до краја брака из којег су добили двојицу синова, Луку и Андреја.
Елена Карић је 2009. године доживела породичну трагедију када је њен син у Андреј преминуо када је имао 13 година.
Детаље о браку са спортистом, болести сина, искушењима и борбама које је годинама водила испричала је давне 1998. године у интервјуу за магазин "Дама".
- "Никад не реци никад", постала је моја животна парола. Иако ми ни на крај памети није падало да се удам, била сам прва из генерације која је то учинила. Па чак ни данас, после таквог искуства, себе никако не могу да замислим унутар такве институције каква је брак. Једино сам одувек силно желела да имам пуно деце, да разлика у годинама између њих буде мала и да испод божићне јелке стоји брдо поклона. Али, мени ништа у животу није било онако како сам планирала. Пеђу сам упознала случајно једног априла у сада већ легендарном ресторану "Кнез". Завршавала сам Тринаесту београдску гимназију и као вечити кампањац пред сам крај године борила се са Спинозом, Декартом и Хегелом. Тако је вероватно настала прича како Пеђа чита Аристотела, права истина је да му је он тада у ствари био једини ривал - започела је своју исповест тада.
- Сасвим је нормално да када двоје живе заједно утичу једно на друго и ми смо јако добро функционисали. Пеђа је вероватно амортизовао моје глупости као и ја његове. Ни данас кад гледам фудбал, а гледам га само кад он игра, не могу да се опустим. Косе ми се емоције од поноса до мржње. Тај сам спорт периодично доживљавала као супарницу, некога ко ми је одузимао мужа онда кад ми је највише био потребан. Одводио га је са рођендана, годишњица, порођаја, болести. А са друге стране, поносна сам што са таквим човеком имам двоје деце - причала је Елена тада.
- Најлепши, а дефинитивно најсиромашнији период нашег живота живели смо у Београду, у малом стану у Кнеза Милоша 16. У тих 68 квадрата моја је срећа била тако велика и снажна да сам мислила да њоме могу да парирам самом Богу. Моји нису били претерано одушевљени одлуком да се удам. Мајка је мислила да ћу поновити њену грешку, удати се да бих побегла од родитеља, а како су Пеђини родитељи реаговали на нашу одлуку да се тако млади венчамо - не знам. Оно што поуздано знам је да је ретко ко имао то задовољство да има свекра као што је био Пеђин отац, човек кога вреди познавати.
- У Шпанију сам први пут отишла са седамнаест година, код тамношњег пријатеља мојих родитеља који се бавио менаџерством у фудбалу, са ћерком Миљана Миљанића. Изгледа да у животу ништа није случајно. Сећам се да је мама морала да ме слаже да ће ме послати на студије у Шпанију, јер је то био једини начин да се вратим кући. Изгледа да од своје судбине нико никада побегао није. Неколико година касније, ја сам заиста живела у Шпанији, у Валенсији, са једногодишњим сином и Пеђом - чак сам остварила и своју жељу, уписала сам студије ентеријера. Практични део тих студија већ сам апсолвирала, ако се узме у обзир да сам сама опремила кућу у Валенсији, кућу у Мадриду и стан у Београду.
- Најмрачнији период мог живота је период Валенсије. Прва асоцијација је самоћа, а потом туга. Ужасно сам патила за Београдом, недостајао ми је онај осећај сигурности и безбрижности који ми мој град увек нуди. Недостајале су ми многе ствари, од јутарњег кафенисања до мириса расцветалог кестења који је допирао директно са улице Кнеза Милоша и шуњао ми се по стану с пролећа. У Валенсији сам имала свог фризера, свог педијатра, свог козметичара, своје јувелире... а кад мало боље размислим, осим Луке и Пеђе нисам имала ништа. Све у свему, не знам који ми је ћошак Валенсије одвратнији. Ту сам, убрзо по доласку, остала трудна са другим дететом и као свака докона жена помислила да ће бављење још једним дететом решити све моје проблеме. Шта су проблеми, схватила сам тек неколико месеци касније.
- Десило ми се последње што сам могла да претпоставим, порођај се искомпликовао и моје дете се родило са церебралном парализом. Никада нисмо ни сазнали шта се заправо десило. Колико су лекари погрешили, а колико се судбина поиграла са нама, вероватно никада нећемо сазнати. Интимно мислим да је основни проблем био у томе што нису нашли за сходно да дете, које је рођено пет недеља раније, ставе у инкубатор, ослањајући се на његову телесну тежину. Како сам ја проучила све могуће медицинске лексиконе и прошпартала све светске педијатријске клинике, испоставило се да лекари не само што одмах после порођаја нису одреаговали како је требало, него му чак ни валбулу за хидроцефалос који је накнадно добио нису уградили на време. Када је Андреа напунио осам месеци потврдили су оно у шта сам ја одавно сумњала - дијагноза је била церебрална парализа. Нисам морала да чекам да дете напуни осам месеци, да бих констатовала да са њим и те како нешто није у реду, јер можда не умем што-шта, али мајка да будем дефинитивно знам - приачала је дизајнерка својевремено.
- Од самог Андреиног рођења сам приметила да нешто није у реду, и касније да хидроцефалус није његов основни проблем. Дете које је хипертонично, које нема инстикт за сисање, храни се најмање сат и по. При руци сам увек имала сонду за коју су ми објаснили како се ставља, кроз носић у желудац. У болници су рекли да он може да живи са нама једино ако не престане да добија на тежини. Чинила сам све да се тамо не врати, научила некако да га храним и чак да му радим терапије, мислећи у свој својој хистерији да то нико боље од мене неће урадити. Лекари су нам говорили да морамо да се привикнемо и да је то крст који ћемо убудуће носити на челу. Биле су потребне године да свој крст преместим на неки други део мог тела и да схватим да ако је, потпуно ван свих моћи природе, Бога, космоса, религије - у старту уништен један људски живот, да треба спасити преостала три.
- Данас кад причам о томе, чини ми се као да се то дешавало неком другом, а тада, након целе те битке за коју се испоставило да је изгубљена, бар три месеца нисам изашла из куће. Моје су се мисли вртеле у суицидном кругу и ја сам вегетирала као биљка. Имала сам стравичну потребу да ми неко нешто каже... А шта, не знам. Вапила сам за речима које би ми макар мало ублажиле бол. Често сам налазила утеху у разговорима са људима које је мучила иста мука, од неких сам сазнала да су заједно некако успели све то да преброде. Речи које сам тада тражила чула сам много времена касније, од некога кога сам једва познавала, коме данас захваљујем на свој срећи - причала је она.
Елена је признала да је мислила да ће умрети од туге.
- Пеђа је, очито, имао своју унутрашњу битку, али није волео да се о нашем проблему говори. Као да ћутање доноси олакшање. Он је ипак имао посао, каријеру, људе око њега који су му се дивили. Постајао је мега звезда. Када се нешто слично људима деси, они се или још више зближе и сједине, или се разиђу. Ми смо се разишли, без ружних речи, суза, пребацивања. Лекари су приметили да је моје стање прилично озбиљно и да се моја болест не може назвати депресијом. Лука ме је стално питао зашто плачем. Било је момената када сам мислила да ћу умрети од туге. Туга, сати и сати ништавила и празнине, депресија, патња... Ништа није могло да промени ток болести мог детета. Међутим, Свевишњи нас очито не ставља на искушења већа од оних које можемо поднети, па сам се некако, уз помоћ лекара и Лулета, моју звезду водиљу, ухватила у коштац са дефинисањем проблема. Заправо прихватањем чињеничног стања - причала је тада ћерка Верице Ракочевић чији је болесни син живео у Валенсији код пријатеља који су изгубили сина у седамнаестој години.
- Андреа је дете коме због низа фактора континентална клима никако не одговара, осим тога у Валенсији су лекари који га прате откако се родио. Мој основни "проблем" је што ме апсолутно не интересује какав ћу утисак на људе да оставим ако сам у случају нашег детета утицала да он буде у Валенсији уз апсолутну негу и тамо где је њему боље. И даље мислим да би било лицемерно да се за јавност представљамо као срећна породица са једне и жртве болесног детета са друге стране. Он је један сладак дечкић који није много свестан. Када је дете било чега свесно, па макар реторика била не знам колико оштећена, родитељи су дужни да му свој живот подреде.
- Дефинитивно сам схватила да се са мном нешто монструозно дешава оног тренутка када сам почела да осећам завист у односу на жене које су имале двоје здраве деце. Та завист ми се враћала с времена на време и ја никако нисам могла да се отргнем питању : "А зашто баш мени?". Мислила сам да у животу постоји реципроцитет, да жањеш онако како сејеш... Онда почнеш да сумњаш најпре у себе, у веру, у Бога. Нисам спречавала Пеђу да се из Валенсије на коју сам се ипак, без обзира на све, ипак навикла, пресели у Мадрид иако је он желео да то буде моја одлука. О својој каријери одлучивао је сам. Сећам се да смо у Валенсији, у кући од 400 квадрата, сви спавали у једној соби од 16, јер сам ја рушила, градила, па опет рушила, дизала стубове и правила куполе. И ништа ми није значила ни кућа, ни шофери, ни новац - покушавала сам да пронађем НЕШТО, да ме избави и извади из бунила. Поред свега што нам се издешавало, покушавала сам Пеђи да обезбедим какав-такав мир, јер је он све време играо. Уосталом, исте године кад се родио Андреа, проглашен је за најбољег играча Шпаније. Имао је обичај да ми захваљује на свом успеху. Бесмислено, јер све што је постигао, постигао је искључиво својим радом и вероватно би био ово што јесте и да је поред њега била нека друга жена. Уосталом, он то заслужује.
- Данас желим да верујем да Пеђа није био свестан пакла кроз који сам пролазила и моје болести коју је игнорисао. Лука је престао да пита када ће са Андреом играти фудбал, а ја сам схватила да је безбрижност у којој су протицале прве године мог брака, заувек нестала. Мадрид је лепши од Београда, али Београд је мој град и има нешто што Мадрид нема - распале бродове по ушћу и ћошкове који ме подсећају на шугице кад сам била клинка. Од фебруара прошле године живим у Београду и та одлука је у мени сазревала прилично дуго, све док једног дана нисам замолила другарицу да ми привремено изнајми што мањи стан овде, да себе ставим на пробу. Стан од 35 квадрата нашла је у Дурмиторској улици, а ја сам се из виле од 1000 квадрата у Мадриду, са све Луком и коферима, брзином светлости обрела у њему. Кад смо ушли у стан, Луле је ракао "Јупи, спаваћемо заједно". Али убрзо је схватио да ћемо делити и купатило, кухињу, све. Ту сам се први пут пробудила насмејана, схвативши да за срећу нису потребни Филипинци, шофери и црнци са лепезама и да свако тражи властити лек за свој душевни мир. Ја сам га у данима који су долазили тражила и пронашла уз своје дете и некога ко ме је вратио мени самој.
(Блиц)