Како су РАДНИЦИ ФАБРИКА СФРЈ ДОБИЈАЛИ СТАНОВЕ: Сви су једнаки, али су неки ЈЕДНАКИЈИ

Иако то данас звучи готово као бајка, радници у фабрикама широм бивше Југославије, док је друштвено уређење у тадашњој земљи (формално) био самоуправни социјализам, у великом броју случајева били су стамбено обезбеђени - баш од свог послодавца. Телеграф је истражио како су заиста додељивани фамозни станови, о којим данашња омладина може само да машта.

У томе су нарочито предњачили радници у фабрикама наменске (војне) производње, али и стратешки важним производним погонима. Уколико је фабрика изграђена наменски (циљано) зарад развоја неког дела појединих република, били би изграђени и станови.

У сваком случају - станоградња која је у СФРЈ била веома развијена - није била намењена тржишним условима пословања и купцима који би дизали кредит за куповину "своја четири зида", већ окренута ка онима који су радили осам сати за машином.

Наменска индустрија предњачила

Потпуно иста ситуација била је и у многим другим градовима широм СФРЈ: у Вогошћи крај Сарајева, где се још увек налазе погони ТАС ("Творница аутомобила Сарајево") и данас постоји комплекс зграда намењен за раднике који су склапали популарног "Голфа двојку".

Запослени у наменској индустрији у Чачку ("Слобода" - војни део, "Технички ремонтни завод") такође су преко фабрика добијали станове. Ваљевски "Крушик" је на истом принципу делио стамбене јединице својим запосленим радницима. Мајстори у мостарском "Соколу" где се одвијала производња домаћих млазних авиона Соко, Галеб Г-2, Супер-галеб Г-4 и Орао Ј22 добијали су "војне станове", како су се тада популарно звали, иако су посебан одељак у стамбеном фонду имали официри и подофицири ЈНА.

И запослени у другим (искључиво цивилним) фабрикама добијали су квадрате од свог послодавца, у шта се свако може уверити када само прошета по београдским општинама. Потврда за то види се и данас у Раковици, где је "ИМР"(Индустрија мотора Раковица) својевремено поделила више од 100 стамбених јединица, или у Младеновцу, где су радиници "Керамике" и "Петра Драпшина" бивали стамбено збринути.

За рударе - бараке, за инжењере - луксуз

Висока школска спрема није била нужно потребна да бисте добили стан од своје фабрике. И то - "на прву" - звучи баш сјајно, води се оном идејом да смо "сви исти, са истим правима".

Али, није било баш тако: рудари и проста радна снага у фабрикама могли су да рачунају на радничке бараке: углавном монтажне објекте склепане у непосредној близини производних погона, који би после прве јаче кише показали све своје мане. А ако бисте били инжењер, још ако бисте дошли из друге републике - могли сте да рачунате да ће вам фабрика - доделити стан. И то не било какав. За оно време - чак и луксузан.

Још ако сте свој допринос давали и активним учешћем на седницама ЗРЉ (не, није грешка, већ скраћеница за "Збор радних људи" - периодично, бесконачно састанчење које се често претварало у општу свађу) и на састанцима тада једине партије - Савеза комуниста (на било ком нивоу) - онда сте били "на коњу". Тачније - стан вам је био "гарантован".

Сви су једнаки, али су неки једнакији

Овом парафразом најважније реченице бесмртног Џорџа Орвела у његовом капиталном делу "Животињска фарма" могао би се у најкраћем описати систем који је при подели станова владао у СФРЈ.

Процедура за доделу стамбених јединица у фирмама самоуправног социјализма била је компликована, недовољно јасна (или како се то данас каже - недовољно транспарентна) и подложна разним тумачењима (читај - штимовању, намештању, подмићивању). Данас пензионер, некада синдикалац Јован Вуловић, присећа се шта је све било потребно да добијете стан:

"У зависности од фирме до фирме - углавном су фаворизовани стручњаци, што је нормално. Само што су нам онда говорили да смо сви једнаки, а заправо је начин на који су дељени станови - правио нове неједнакости", каже он.

"Станова није било довољно и били су "резервисани" за руководиоце и оне који су долазили са стране. Оно што се градило пред Титову смрт је дељено несразмерно, барем у мојој фирми (фабрици која је недавно продата из стечаја, оп. аут.)", додаје он.

"Синдикат је од 24 стана у две зграде које је саградила "Хидроградња" за нашу фабрику - добио четири. Двадесет станова подељени су инжењерима, али и миљеницима генералног директора. Касније, много касније, испоставило се да је директор частио и себе и свог сина са по једним станом у тој згради", присећа се. "А да бисте били на листи, бодовало се све: школска спрема, године стажа у фирми, године стажа, брачно стање, број деце, тренутна стамбена обезбеђеност, здравствено стање, чланство у синдикату... Свака ставка носила је одређени број бодова."

Он признаје и да је ту било "недоследности" и да су неки од чланова синдиката били важнији од неких других другова чланова, те да се тада много интервенција завршавало далеко од очију јавности, по локалним кафанама. Барем у његовој - сада већ у том облику и капацитету - непостојећој фабрици која се бавила производњом алата.

Привилегија појединаца

Временом је добијање друштвених станова постало привилегија појединаца. Станове су делили и у разним предузећима, нарочито оним који су се бавили трговином - али ту већ за "просту радну снагу" - није било места. Морали сте бити барем нижи руководилац да бисте "упали" на листу.

Јавна предузећа су у великом броју случајева такође постала легло корупције приликом доделе животног простора. Нажалост и локалне самоуправе су злоупотребљавале своје стамбене фондове, па су често социјалне станове давали "на везу".

У најкраћем - стамбена политика у СФРЈ била је осмишљена одлично: као подршка радницима који су хрлили у градове. Али - спроведена је лоше: јер - људи су кварљива роба.

Због тога су се радници у великом броју случајева опредељивали за изградњу у сопственој режији, када би њихове куће ницале брзо - захваљујући моби њихових колега, који су долазили да помогну својим друговима. А добијали заузврат исту врсту помоћи када би дошло "њихово време".

(Телеграф Бизнис)