ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА С МОТКАМА И АДВОКАТОМ Наследство између традиције и закона доноси вишегодишње парнице

Мужеви често остављају наследство женама, а деца повремено побијају тестамент, нудећи се да буду стараоци мајке. Тестамент се може побити и из разлога неурачунљивости, евентуалног фалсификовања, али због тзв. нужног дела. Завађени сродници се не измирују, а штета је могла бити спречена на два начина.

"То је врло честа ситуација", каже у разговору за Телеграфс адвокат Ахмед Делимеђац, наводећи да се и у другим поступцима често суде сродници.

"Пракса и наша природа је да се највише тужимо са људима који су нам најближи. Да ли је разлог томе што смо с њима у највећем контакту, па онда долази до разних размирица", размишља о узроцима.

Наводи и да је моћ у рукама оставиоца, те да се питање поделе наследства може решити уговором о расподели имовине за живота или тестаментом.

"Боље да се љуте на мртвог човека, него да се свађају између себе", оцењује адвокат.

Уговор за живота, тестамент после смрти

"Фактички док су живи, дају своју имовину наследницима. Ако имају три стана и двоје деце, дају обома по један, а стан у коме живе родитељи иде им напола. То је најнормалнија ствар коју могу да ураде. Ако имају једну кућу и двоје деце, опет то могу да ураде. Могу да направе уговор којим ће кућу да пребаце на децу и да се та деца упишу као власници једне и друге половине, а док су родитељи живи, живе ту где су. То се зове доживотно плодуживање, задржавају право да станују у стану или кући док су живи, а нису власник тога. Ви тако можете и стан да продате. Када се купује, наравно, кошта много мање", објашњава.

Тестамент са друге стране почиње да важи од момента смрти.

"Друга опција је да напишете тестамент. То је могуће и усмено. То је нечија слободна воља и почиње да важи од момента смрти. Може се дати пред два сведока. Неко мора да зна да тај тестамент постоји. Дешава се да се спроведе оставински поступак, а да тестамент није отворен. Због тога је најбоље оставити га код јавног бележника. Тако улази у базу података и отвара се после смрти", објашњава.

Имовину је могуће поделити на разне начине, по вољи оставиоца. Тако је могуће оставити је и само једном наследнику (уколико их има више).

"То је често, поготово због начина живота. Имате породицу где један брат живи у великом граду, а други са родитељима можда у малом граду, у селу. Дешава се да том сину који живи са родитељима, остане све. Ако су породице функционалне, сутрадан нема спорова између те браће", каже, наводећи да воља оставиоца може бити потпуно испоштована.

Додаје да има и другачијих примера.

"Ја сад имам један жив предмет. Кад је умро отац, поделио је имовину деци и супрузи. И то је било све у реду. Кад је мајка умрла, она је тестаментом један стан оставила сину који ју је чувао и пазио. Његов рођени брат сад напада тај тестамент и тражи нужни део тог тестамента. Поручује: 'Ја нећу тебе да иселим из тог стана, али тражим да суд процени колико тај стан вреди и да ми даш једну четвртину'", наводи, истичући две важне ставке.

У чему је цака?

Прва је постојање нужног дела наследства, што је, као у примеру, једна четвртина укупног наследства. Друга је да се тестамент може побити. У вези са нужним делом наследства истиче да је то право, те да се може остварити. Уколико родитељ једном детету остави све, а друго за себе не потражи свој нужни део, неће га ни добити.

"То је једна хумана ствар, тај нужни део. Не можете једно дете да оставите, да кажем, без ичега, а да другом да дате све. Онда је закон рекао да онај ко није задовољан тиме има право на нужни део. Дакле, нужни део је једна четвртина", каже Делимеђац.

Услови за побијање тестамента

Тестамент се може побити, а ево који су услови:

"Да оставилац није урачунљив, да није могао сам да расуђује, да је тестамент фалсификован, има разних разлога. У случају да имате тестамент који је потпуно исправан, он се може побијати само уколико је неком повређен нужни део. Ако је неко добио две собе, а неко једну, од три укупно, не би могао да се напада, јер је задовољен нужни део једног од наследника, а оставилац је одлучио коме ће да да већи део", објашњава шта би могао бити разлог, а шта не.

Додаје и да је могуће треће решење у подели наследства - да то учини суд, по реду наслеђивања. То, објашњава Делимеђац, значи - на једнаке делове.

"Закон предвиђа поделу имовине на једнаке делове у оквирима једног наследног реда. Има више наследних редова. На пример, два брата наслеђују мајку. Један од браће је умро и онда онај брат који је жив добија половину, а другу половину деле деца преминулог", наводи пример, додајући да се наследници у овом случају често споре.

"Људи не разумеју. Ако један брат има двоје деце и умро је, а други брат је жив, онда то двоје деце туже и траже да сви добију по трећину", каже, додајући да то није могуће.

Спор око наследства разара породицу

Говори нам и о разарању породице, те да терет наслеђа често стане на пут слози.

"У 99,9 одсто случајева породице које се споре око наследства, више никад не комуницирају. То је из мог искуства, а из праксе других колега; а и из живота знам да се неки пријатељи споре са браћом, са теткама или са блиским рођацима. А од тог момента кад крене спорење око имовине, те породице заправо никад више не функционишу", каже понављајући да је ствар боље уредити пре него што до спора дође, те да су уговори о подели имовине пре смрти и тестаменти својственији западу, али да ту праксу треба применити и код нас.

Наводи и пример наследника који су добили велику кућу са два идентична спрата и око чије поделе нису могли да се договоре.

"Нису могли да их поделе по том хоризонталном принципу, него су ударили један зид по средини куће", наводи колико ситуација може постати апсурдна, да је кућа из примера упропашћена, те да се све десило из ината.

Наводи примере и у којима се деца окрећу против мајке.

"Отац у тестаменту каже да све оставља мајци док је жива. Онда они нападају тај тестамент и говоре: 'Е, мајка није способна, не може она, ми ћемо да водимо рачуна о њој'. А жена витална, може да се стара о свему", илуструје додајући да шаблон ипак не постоји.

Женско дете, туђа кућа

Каже нам и да се женски наследници ретко виде у судници.

"То је обичајна ствар. Кад неко добије ћерку, људи кажу: 'Ајде, па да следеће буде мушко!' У мом крају кажу: 'Женско дете, туђа нафака'. То значи срећа. Када се ћерка уда, више је не рачунају. Такав став се прелива на свакодневни живот", преноси утиске и противи се таквом односу према женским потомцима.

Додаје и пример који говори у прилог томе колико је таква друштвена пракса доминантна, упркос закону који женске и мушке наследнике третира исто.

"Отац је све оставио синовима, а имао је и једну ћерку. Она је била удата у граду поред, а искључио ју је. Дошла је код мене и на суду остварила право на тај нужни део. Рекла ми је да су имали састанак код куће, где су се браћа поделила - овај хоће њиву, онај хоће шталу - а да она није ни знала за то."

Каже и да постоји могућност да држава наследи имовину оставиоца.

"Држава се јавља као наследник једино у оном случају када не постоје потомци оставиоца нити постоји тестамент коме је то остављено", наводи.

Каже како је то чест случај са великим старим становима у Београду, те да држава као наследник може и да их изда и да их прода, али да је списак могућности заправо много шири.

Додаје и да се највеће злоупотребе дешавају код уговора о доживотном издржавању, те да наследници понекад и не знају да су родитељи склопили уговор о доживотном издржавању са неким. Каже да је могуће и да на тај начин постану жртва преваре.

Телеграф