У СРБИЈИ СЕ ДАНАС ОБЕЛЕЖАВА ДРЖАВНИ ПРАЗНИК- Дан примирја у Првом светском рату

На тај дан су у Србији од 2005. године били посвећени први часови у школама, а Дан примирја у Првом светском рату се као државни празник прославља од 2012. године.

Дан примирја је у Србији нерадни дан, обележава се и у Великој Британији, Белгији, Новом Зеланду, Француској, у земљама Британског Комонвелта то је "Дан сећања", а у САД је "Дан ветерана".

 Низом комеморативних манифестација, биће обележен овај датум - на Новом гробљу, код Спомен-костурнице бранилаца Београда у Првом светском рату, биће организована државна церемонију обележавања Дана примирја.

На Гробљу палих бораца Комонвелта биће положени венци, у склопу комеморација коју ове године организује амбасада Канаде у Београду.

 Након четворогодишњег рата, који је до тада био највећи у историји, примирје између Централних сила и сила Антанте је потписано 11. новембра 1918. године тачно у 11 сати.

 У рату су се на једној страни бориле Немачка и Аустроугарска, док су на другој страни биле Русија, Француска и Велика Британија, а потписивање примирја у Првом светском рату одиграло се у Француској, у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша, и остало на снази све до закључивања коначног мировног споразума у Версају 28. јуна 1919. године.

 Фош је у суштини био главни аутор документа који је обухватао прекид непријатељстава, повлачење немачких трупа иза граница, очување инфраструктуре, размену заробљеника, обећање репарација, уништавање немачких ратних бродова и подморница, заједно с регулацијом поступања током примирја.

Према енциклопедији Британика, Немци су доживели потписивање примирја као издају, будући да су пристали на прекид борбених дејстава, иако нису били поражени на бојишту. Верује се да су осећај разочарања и услови везани за репарације послужили као основа за немачко незадовољство, што је на крају допринело избијању Другог светског рата. 

Рат који је трајао од 1914. године званично је закључен Версајским миром 28. јуна 1919. године.

 У Србији се амблем тог празника, који би требало носити на реверу, састоји од мотива одликовања Албанске споменице с почетка 20. века – зелено-црне траке која окружује стилизовани приказ љубичастог цвета, Наталијине рамонде.

 Та угрожена биљка расте на истоку Србије и на планини Кајмакчалан, где је српска војска под командом војводе Живојина Мишића, водила жестоке борбе против бугарских снага током припреме пробоја Солунског фронта, увода у ослобађање Србије у Првом светском рату.

 Завод за заштиту природе Србије помиње да је 1882. године Наталијину рамонду ботаничар Сава Петровић, дворски лекар краља Милана Обреновића, открио у Јелашничкој клисури надомак Ниша, те је желео да је назове "Нишка рамонда", али јој је име ипак дао по краљици Наталији Обреновић.

 Тај цвет је у Србији заштићен законом, као "строго заштићена врста" што значи да је строго забрањено и кажњиво њено сакупљање и нарушавање станишта.

Ипак, каже Завод за заштиту природе, опстанак те врсте угрожавају микроклиматске промене у њеном станишту, инфраструктура, урбанизација, изградња брана у клисурама и кањонима, сакупљање тих цветних биљки ради гајења на другом месту.

Заштићена подручја Наталијине рамонде су Парк природе "Сићевачка клисура", Специјални резерват природе "Јелашничка клисура", Специјални резерват природе "Сува планина", Национални парк "Шар планина".

 Наталијина рамонда која расте и у Северној Македонији, северној Грчкој, Албанији, Црној Гори и на северозападу Бугарске, трећа је и последња откривена врста из рода рамонди. Prеthodno су отркивене две: "Српска рамонда" коју је на истоку Србије, на планини Ртњу нашао ботаничар Јосиф Панчић, и "Рамонда myconi" - ендемска врста на Пиринејском полуострву.

Dnevnik.rs/021.rs