ЕМОТИВНО ПИСМО ДРУГАРИЦЕ ДЕВОЈЧИЦЕ УБИЈЕНЕ У РИБНИКАРУ РАЗАРА ДУШУ: „Нисам стигла да ти кажем...“
Бол након масакра на Врачару који се одиграо 3. маја ове године када је дечак (14) у Основној школи „Владислав Рибникар” усмртио девет својих вршњака и радника обезбеђења, не јењава. На друштвеној платформи Фејсбук мајка убијене девојчице поделила је потресно и писмо другарице њене ћерке.
Девојчица је у писму описала успомене на своју другарицу и предочила на папир њена садашња осећања.
Писмо преносимо у целости:
„Једна мала девојчица је одржала лекцију одраслима о сећању. Срце драго и препаметно:
Драга Ана, пишем ти ово писмо иако знам да смо удаљене хиљаде небеских миља. Дубоко у себи верујем да негде постојиш и да се управо сада сећаш свих својих другара, па и мене. Можда видиш како нас две заједно трчимо Крашићима са целим возићем деце, која јуре за тобом јер те обожавају.
Видим све нас како скачемо са стена. Видим воду која пршти и на сунцу се пресијава као звездано небо на којем си ти сада. Чини ми се да земља и небо могу бити веома близу. Зато стално мислим на тебе.
Сећам се нашег смеха док весело скачемо по обали и морских јежића које заједно вадимо. Сећам се наших играчкица…..Једну од њих сад држим у руци. То је сова „ушара” коју си ми извукла из стаклене кутије, јер ја никако нисам могла да је „упецам”. Нећу заборавити наш загрљај и весело поскакивање кад си успела да оствариш моју зељу.
Нисам стигла да ти кажем да ми је та совица послужила као реквизит на часу биологије кад сам предавала лекцију о адаптацијама сове „ушаре”. Нисам ти рекла ни да са том сивом меканом совицом спавам сваке ноћи. Она ме је подсећала на лето, мирис мора и твоје присуство.
Сада више није тако. Питам мудру сову да ми објасни зашто се свет преокренуо. Она само гледа у мене својим великим очима, исто као и моји родитељи када им поставим то питање.
Желим да те се сећам као и прошле године у ово време када сам мислила да ћемо се срести на мору. Не знам колико дуго могу заваравати себе, али тако ми је много лакше.
Надам се да те је плаво небо загрило као некада плаво море. Нећу те заборавити. Бићеш увек моја небеска другарица са којом се смејем и гледам залазак сунца у Боки. Када нестане и последњи зрак светлости, рећи ћу ти: „Лепо спавај!” Волим те!"
