Више од ДВА СТОЛЕЋА првих СРПСКИХ НОВИНА

Пун назив је био Новине сербске из царствујушћега града Виене. Лист је био плод прегнућа двојице студента медицине у Бечу, који су се познавали из гимназијских дана из Краловачке гимназије. Обојица су били Сремци. Димитрије Давидовић је рођен у Земуну а Димитрије Фрушић у Дивошу. Лист чији је први број изашао 1. августа 1813, по јулијанском календару, објављиван је, како су тада говорили – посведневно, изузев недељом и празницима. Упамћен је и по чињеници да је управо у њему Вук Караџић зачео новинску књижевну критику.

Јернеј Копитар, чија је једна од функција била позиција званичног цензора, управо преко Новина сербских уочио је Вука Караџића, тада сасвим непознатог. Био је то стицај околности, Копитар је био заљубљен у филологију, а Вуков језик, сасвим нетипицан за оновремене учене Србе, му се посебно допао. Био је то говор сличан епској поезији коју је Копитар делом познавао.

Тако ће започети сарадња која ће довести до плодног Вуковог рада на том пољу. Лист је штампан на четири странице велике осмине, како је тада било уобичајено. У извесном смислу Новине сербске настављале су традиције угашених краткотрајних гласила Срба – Сербскија новини (1791 – 1792) и Славено сербске вједомости (1792 – 1794). Тематски, оне су заправо садржале информације из читавог света, а само делом на теме непосредно везане за Србе. Углавном су то биле краће информације, нека врста прегледа прилика у Европи али у извесној мери и прекоморским земљама. Оно међутим у чему су биле другачије од prеthodnika јесте извесна литерарност.

Доношени су и прилози из области књижевности а онда критике и међусобне полемике. Иако никада нису имале велики број купаца, углавном пренумераната односно претплатника, готово сви ученији Срби онога времена огласили су се у њима. Такође, лист је имао редовну рубрику посвећену пословању "Теченије новца на Виенској берзи". Потом, постојао и појмовник, нека врста речника мање познатих речи и појмова. Попут других српских листова тога доба Новине сербске све време су биле у нестабилном стању, делом због строге цензуре али посебно због слабог финансијског стања. Овлашћени штампар Јохан Шнирер после бројних жалби због неизмирених дугова престао је да их штампа 1818.

Димитрије Давидовић одлучио је потом да сам купи штампарију, али је лист свеједно угашен фебруара 1822. Главни проблем је све време био недовољан број купаца. Такође, пошто је Фрушић окончао студије, одустао је од рада на листу запутивши се у Трст где је надаље радио као лекар. Давидовић на ком је све остало, никада није ни успео да заврши студије медицине због чега је и боравио у Бечу. Заправо, и из Карловачке гиманзије је био избачен због извесних нетактичних речи о једном од професора, али и општег необузданог понашања. Новине сербске у најбољим данима имале су укупно 450 пренумераната. За стабилан рад листа било је неопходно отприлике још толико. Када су угашене имале су само стотинак претплатника, међу њима свега пет са простора оновремене Србије.

Под притиском дугова, поверилаца и других невоља Давидовић се потом запутио у Србију књаза Милоша с предлогом да ту покрене лист. Тако ће настати Србске новине, потоње службено гласило Србије. Давидовић је у Србији био и секретар књажевске канцеларије, нека врста дипломатског чиновника, на крају и писац устава познатог као Сретењски. Бавио се такође литерарним радом, историографијом. Био је помало човек нереалних идеја, присталица не само просветитељских начела него и још слободоумнијих политичких идеја. Нашавши се у немислости, настанио се у Смедереву, где умире априла 1838. Фрушић који га је напустио 1816, у Трсту је постао успешан лекар. Није међутим заборавио национални рад те је помагао и надаље књижевна прегнућа и био пренумерант бројних српских публикација. Иако сасвим сређених прилика, за разлику од Давидовића, овај свет напустио је исте године, 1838, октобра, изненада, од капи.

(Б92)