Изложбом Евгенија Кнежевића биће обележено 40 година од његове смрти

У припреми је и друга ликовна изложба, крајем године у Сремским Карловцима, у организацији поштовалаца Кнежевићевог дела.

Евгеније Кнежевић рођен је у Башаиду 16. марта 1901.године у земљорадничкој породици, у насељу Зелењак, у улици која данас носи име Раше Лазаревића, број 31. После основне школе у родном месту, завршио је Нижу гимназију у Кикинди и Учитељску школу у Вршцу. Био је потом учитељ у Башаиду, Вилову и Буковцу, а у Грађанској школи у Кули предавао је цртање. У Сремске Карловце је дошао са службом 1939. године. За време окупације од априла до августа 1941. био је у војном заробљеничком логору у Варбургу (Немачка) одакле је отпуштен као “Банаћан” (по месту рођења), али се потом, сведоче хроничари, вратио у Карловце породици. Од 1946. до 1965. године провео је као наставник  цртања и лепог писања у Учитељској школи у Сремским Карловцима, у згради која је делила простор са чувеном Карловачком гимназијом, одакле је отишао у пензију.

Насликао је око 400 дела различитих формата, од којих је већина рађена техником уље на платну.  Имао је више самосталних и колективних изложби у Сремским Карловцима, а 1977. године излагао је и у Ликовном салону Дома ЈНА у Новом Саду. Поред аутентичног и тврдог приступа у избору и обради сликарских мотива из своје непосредне близине и, језиком панонске равнице речено, „плутајућег“ стила који је пратио честе, снажне, па и турбулентне појаве и трендове у историји уметности 20.века, расточеног светским ратовима, кретавши се од реализма са фотографски прецизно представљеним детаљима, преко првих и наредних таласа експресионизма, који је у више наврата запљускивао и наше крајеве, а у свим је активно суделовао, па и до експеримената са наивном уметношћу, Кнежевић је дао велики допринос и са културноисторијског аспекта.

За собом је остављао упечатљиви траг како су изгледали наши споменици културе, од локалних, али не мање значајних,  попут старих ђермова у банатским Лединама, преко оригиналних фасада имућних домаћина у центру Башаида или трошних кућа у делу села који се некад звао Сегедин, своје улице, до „великих“, националних, попут Патријаршије, Гинмазије или других монументалних грађевина у Сремским Карловцима. Управо тим карловачким урбаним мотивима, дечачки вазда радознао иако већ у пензији, доливао је меланхолични слој сетног џеза преко својих дубоко поетизованих уља.

„Нема места”, говорио је својевремено сликар за Глас омладине, „које има толико мотива. Овде је све везано са доживљајима који се не заборављају. Сваки ми је кутак прирастао за срце и мислим да познајем сваки део града, али се често догоди да станем задивљен и откријем нешто ново. Ето, такви су Сремски Карловци”... Кнежевић, очигледно, прати своје савременике и ослушкује ритам надолазећег, али се не либи и да се осврне критички. Његова порука је естетизовано прикривена, тако да излокани путеви од бујица и свега још, приљубљени уз капиталне јавне или приватне грађевине из прошлости, нису само део општег колорита времена које осликава, него и битна информација, критика, па и вапај за спас културног наслеђа повереног нам на чување и дику.

Колорит на његовим сликама је оригилан у свом времену, карактеристичан, па зато и лако препознатљив. Његова бела улива зиму у око посматрача, зелена свежину и голицави мирис јутарње росе или реског поветарца са Дунава који тера на кијање и наздравље, а његова црвена, све црња што је старији, са тврдим бордурама и наглашеним рамовима улазних врата и прозора,  вреба иза каквог ћошка са сетним питањем које лебди у ваздуху „да ли сам овде већ био“. “Постоји шест боја и њихове нијансе. Љубичаста боја, на пример, даје дубину и ја је несвесно често користим. Када се поред ње постави светла боја, она постаје још светлија, али ја то не анализирам док сликам. Сликам онако како ми лежи на срцу “, говорио је. Тврдио је и да су „очи највећи пробирач“, да од „природе нема боље учитеља“, а небу  је на својим сликама давао посебан значај: „Волим и мутно небо, онај прамичак светла, корону која се ствара иза кућа и дрвећа. Небо никада не мирује и ја га нарочито волим када се разигра”...

Чика Гена, како су га звали, био је истовремено искрено и дубоко посвећен и учитељском позиву, свестан значаја и одговорности коју та професија има и за појединца, али и заједницу и само место. Стари Карловчани још увек га памте како предводи колону ђака са оловком и блоком за цртање у руци, покушавајући да заједнички препознају интересантне уметничке мотиве по центру, уз Дунав или по Фрушкој гори или како, штафелај, уз штафелај, један поред другог, а  свако на свој начин, чувени Милан Коњовић и он, Гена Кнежевић, сликарски граде торњеве или куполе карловачких цркава или других познатих грађевина, тргова, чесми, улица, на које је лако и оправдано и данас бити поносан. Евгеније Гена Кнежевић преминуо је 6. децембра 1983. године и сахрањен је на Чератском гробљу у Сремским Карловцима.

Станко Певац