У Војводини је потенцијал за развој извозног рибарства

То није први пут да се овом намирницом снабдевамо купујући је од других. Годинама се у Србију риба увози иако наша земља има потенцијал за велику производњу - и за домаће потребе и страна тржишта.

- Имамо потоке, реке, језера, канале, подземне воде, сировине за производњу рибе - пшеницу, кукуруз, соју, јечам... капацитете за производњу екструдиране хране, савремене програме селекције шарана и пастрмки које реализује Пољопривредни факултет Универзитета у Београду, прерађивачаке капацитете у сталном успону и, што је веома важно, могућност знатног повећања пласмана рибе на домаћем тржишту - изјавио је за „Дневник” професор рибарства на Пољопривредном факултету у Београду др Зоран Марковић. - Регион Војводине могао би бити водећи у рибарству јер има велике слободне непловне површине, по проценама чак и 100.000 хектара, које се због слабе пловности не могу користити за друге намене већ за подизање шаранских рибњака

Ови огромни ресурси, каже наш саговрник, указују на предуслов да би Србија, која сада бележи огромни дефицит у спољно-трговинској размени када је риба у пуитању, брзо могла постати велики извозник рибе и остваривати огроман суфицит.

- Не би се претерало уколико би се рекло да би уз добру организацију и подршку у шаранском рибарству за две, три деценије Србија могла постати оно што је Норвешка, која производи дупло више рибе него све земље Европске уније заједно, у салмонидном, односно пастрмском рибарству. Имамо ресурсе који обезбеђују производљу преко 500.000 тона рибе, пре свега шарана. Поред ове рибе, као главне врсте у нашој аквакултури, потенцијал за повећање производње је и пастрмка јер би се садашње површине под рибњацима пастрмке могле увећати и десет пута. Не треба занемаратити ни скоро неограничене потенцијале за производњу руске јесетре и кечиге - каже проф. др Марковић.

Ипак, уколико Србија жели да оствари тај обим производње, истиче проф. др Марковић, прво се морају створити услови да привредно рибарство преживи и увести мере подстицаја, угледајући се на друге земље, пре свега у окружењу.

- Подршка овом сектору код нас је дуго симболична, рибарска газдинства добијају свега десет динара по килограму произведене конзумне рибе. Тренутне велепродајне цене шарана и пастрмке крећу се између 520 и 600 динара, што значи да рибари имају подстицај мањи од два одсто од велепродајне цене. У другим земљама подстицају су много већи, што се и види када се упоредимо с онима у окружењу - у Босни и Херцеговини подршка је 10,5 пута већа - 1,8 марака по килограму рибе, у Хрватској се  подршка шаранских рибањака одвија преко заштите рибњака од рибоједних врста риба и то с око 750 евра по хектару шаранског рибњака - указује проф. др Марковић.

Он истиче да, осим повећања подстицаја, област рибарства потребно је објединити у једном министарству, а не као сада - аквакултура је у надлежности Министарства пољопривреде, а рибарство отворених вода у надлежности  Министарства заштите животне средине.

Проф. др Зоран Марковић истиче да се Србија сада први пут добија озбиљну подршку за аквакултуру преко ИПАРД 3 фонда - кроз две мере. Конкурси би требало да буду објављени током лета - за инвестиције у изградњу и опремање рибњака и прераду рибе. У Мери 1 минимално се може добити 20.000 евра, а максимално 1.000.000 евра. У Мери 3 најмањи износ подршке је, такође, 20.000 евра, а највиши 1.300.000 евра. ИПАРД 3 фонд финансира највише до 75 одсто вредности инвестиција, што је добра прилика да рибарска газдинства конкуришу и покрену развој рибарства.

- Након тога би у надлежном министарству требало успоставити сектор, директорат или одељење за рибарство у којем би радило бар десет стучњака за различите гране рибарства. Тренутно се у Министарству пољопровреде само једна особа и то мањим делом радног времена брине о рибарству. Треба укинути допринос на воду коју користе рибњаци јер се у већини земаља сличних нама водни доприноси не плаћају или се плаћају у знатно мање. Затим је потребно на произвођаче риба применити све оно што важи за друге гране сточарства, попут условног грла, а требало  би и обезбедити надокнаду штете коју чине рибоједние птице и сисари који су под заштитом државе или различитим рестриктивним режимима излова - истиче проф. др Марковић.

У протеклих двадесетак година увоз рибе кретао се између 20.600 до 36.000 тона, што је Србију коштало од 49,4 милиона долара до 102 милиона долара. Производња рибе у деценији иза нас је у паду и креће се од 13.013 тона (из аквакултуре 7.629 и 5.384 тона из отворених вода) и 7.278 тона (5.070 из аквакултуре и 2.208 тона из отворених вода).

По подацима Републичког завода за статистику, наводи проф Марковић, поједемо нешто више од пет килограма рибе по глави становника, а што је мање од свих земаља ЕУ.

- Незваничан, али тачнији податак, говори да годишње по становнику поједемо око седам килограма рибе. Када се домаћа производња подели с бројем становника, јасно је да се количина произведене и изловљене рибе по становнику креће између 1,1 и 1,9 килограма што недвосмислено говори да преосталих пет килограма увозимо - каже проф. др Марковић.

З. Делић