Дуг је пут до вечности и ми га прелазимо ћутке и у миру
Дуг је пут до вечности и ми га прелазимо ћутке и у миру, певао је почетком осамдесетих Џони Штулић, а ја ево хитам да вам изразим моје одушевљење и срећу да сам након пола века од кад сам се по први пут сусрео са часописом “Зенит” у једном од бројева ондашњих “Књижевних новина” успео да, уз сарадњу КЦВ “Милош Црњански”, а уз подршку Владе Војводине, објавим Изабрана зенитистичка дела, прво коло у осам књига, казује Радован Влаховић, први човек Банатског културног центра:
- Те 1975. објавио сам прву причу и професорица књижевности у средњој школи ме је претплатила на “Књижевне новине” које сам примао на кућу у Новом Милошеву и читао их, како то бива, од корице до корице, како су то већ радили млади претендент на писца у оном времену. У једном од бројева сам нашао текст који је говорио о Љубомиру Мицићу, о часопису “Зенит” и о неким југословенским интелектуалцима који су ниподаштавали књижевно дело зенитиста, а на идеју балканизације и барбарогенизације Европе су гледали као на фашистичку и националистичку небулозу. Успут сам сазнао да је зенитистички покрет био једнако оспораван када се појавио након Првог светског рада и у периоду између два рата, а да је једнако “бункерисан” и у време соцреализма.
Уздижући нашу културу и литературу као вредности којима треба удахнути сокове и нови живот европској, већ замореној, декадентној и посусталој култури, сажима Влаховић тадашњу књижевну ситуацију, зенитисти су се замерили доминантним културно империјалним књижевним посленицима који су по сваку цену као модернисти, упорно у жељи да се искажу као део савременог европског културног света, на наше богато духовно тло пресађивали и упорно под видом савремености и грађанства литературу која је империјално доминирала нашим васколиким просторима.
О зенитистичком трењу
Трење очито постоји, јер не би се догађало да се скоро у правилним временским размацима појављују разни облици уметничких обликовања, теоријских разматрања и поновних издања дела зенитистичког наслеђа. И то трење је очито подстакнуто кључним његовим идејама и врлудањем историјског тока. На први поглед има се утисак да је то трење најјаче у неким кризним тренуцима и тада постоји повећани интерес за зенитизмом, његовим ствараоцима и делима. Тако стижемо до кризних деведесетих година када је зенитистичка оставштина у фокусу интересовања позоришних стваралаца, теоријских разматрања и фототипских издања. И поново сада, рекло би се, опет у кризним временима појачано је интересовање за њима, те се стога појављује прво коло Изабраних зенитистичких дела. Међутим, када говоримо о овој појави, треба разликовати два нивоа те потребе: први је уметничко, које се односи на све оно што је зенитизам донео као иновативни уметнички правац и други који се односи на његов сасвим другачији однос спрам света. Тај други, другачији однос, поготово поглед на стање Западне Европе и све оно што она симболично и стварно јесте последњих сто година је основни узрок и произвођач трења. Очито да постоји нешто у зенитистичким идејама што погађа у само срце западно-европског наслеђа. Нешто што је и као сама идеја и модус вивенди дубоко у супротности са њом, њеним начином опстајања. И, мада се, у зенитистичким поетичким текстовима, отворено говори о балканизацији Европе и вараварогенију који је за тај лицемерни део континета нуди као решење, наше је дубоко уверење да нису само ове и друге идеје основа стварања тог јаког трења, него и нешто што је у основи самог животног нуклеуса, а то је слобода. Слобода која се концентрично шири од појединачног бића према општијим нивоима: народу, држави, уметности... И зато оно није везано само за кризне тренутке, него је присутно стално. У кризним тренуцима, наравно, оно је само више видљиво.
Симон Грабовац
- За зенитисте у таквој подели карата није било места. Културном сценом су доминирали следбеници са прерађеним и препакованим, на наш социјалистички образац, европских идеја. Вредновали су се, у њиховом покрету, интернационалност, сарадња са тада најпознатијим ликовним уметницима и архитектама, са понеким песницима, али ту, да се на једном месту, у часопису “Зенит”, кроз свих 46 бројева, колико их је излазило до забране, они нађу, то се никако није могло опростити, не зато што то није било вредно, већ зато што они који су у ештаблименту и који нису алтернатива то нису урадили и са тиме поентирали – поентира Влаховић. - Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих сам упознао независног издавача, архитекту и дизајнера Слободана Машића који је као студент одлазио и дружио се повремено са Љубомиром Мицићем који је живео у старачком дому у Качареву, и схватио сам какво и колико се уметничко благо налазило у његовом стану, а успут сам сазнао да су Народна библиотека и Народни музеј преузели комплетну зенитистичку заоставштину и расподелили је према областима. Сав трагизам и неправда која је учињена како према покрету, са жељом да се заједно са црним таласом бункерише, како трагичне судбине браће Мицић као и одрицање неких од чланова покрета, како под утицајем одређених служби, тако и из личног конформизма, у мени је будила све већу жељу и давала ми је снагу да још снажније станем и верујем у вредност идеја које су зенитисти кроз своје програмске и књижевне активности промовисали као авангарда са почетка другог миленија. Наравно да о томе нити сам јавно говорио, нити сам писао, а и сам сам се осећао у том периоду као пети точак на колима на којима су се возили бардови соцреализма, академизма, неоавангарде, неоплатонизма и тако даље, а за моју зенитичку имресију ту није било места.
У Народном музеју у Београду Ирина Суботић и Загорка Голубовић су 1983. приредиле Зенитистичку изложбу где су приказале велики део опуса, каже Влаховић присећајући се да је био у прилици, не само да то погледа, већ и да купи од артефаката све оно што се тамо продавало и да понесе са собом у Ново Милошево где је почео, на наговор професора Алојза Ујеса, да ствара свој ИНДОК (Информативно докуметациони центар) а у исто време јеоформио и своје приватно Културно двориште у коме је почео да прави књижевне и културне програме У следећим годинама је фотокопирао из библиотека оно до чега је тада могао да дође и то је једнако тражио како у Новом Саду, тако и у Београду и Загребу.
- Године 1989. сам у родитељској кући отворио књижару под називом “Нови Зенит” са жељом да се бавим издаваштвом тако да смо већ 1990. објавили књижевни часопис под називом “Барбарогеније”, потом две фототипски култне књиге, “Антиевропу” Љубомира Мицића и “77 самоубица” Бранка Ве Пољанског, где се у пројекат укључио Симон Грабовац, а одмах потом смо заједно са Фрањом Петриновићем и Ђорђем Писаревим, који су били и идејни творци, покренули “Српски књижевни магазин” који је означио, својим првим бројем, крај дотадашњег соцреалистичког поимања књижевности и културе - каже Радован Влаховић. - На стогодишњицу од оснивања часописа “Зенит” покренули смо идеју да се објаве Изабрана зенитистичка дела што је резултирало првим колом које је изашло поткрај прошле године у осам књига и где смо, како бисмо оспорили досадашње (осим понеких тумачења) тврдње да зенитистичка књижевна дела немају литерарну вредност, позвали читав низ младих аутора уз надзор и асистенцију врсних стручањака и проучаваоца авангарде да искажу своје коментаре и своју критичку реч за сваку појединачно од осам књига које су објављене у овој едицији. Савремена тумачења и читања зенитистичких књижевних текстова нам показују колика је неправда учињена према тим делима у последњих сто година, а уједно нам и отварају врата нове перцепције и новог читања свега оног што је написано.
Ђ. Писарев