Ајнштајнови синови крштени у Николајевској цркви

У Новом Саду постоји преко 120 верских објеката и можда су баш они најбољи показатељ вишевековног заједничког живљења различитих народа на овом простору. Од краја XVII века на територији Војводине живе припадници 26 нација, а у употреби је пет званичних језика. Иако су задржана карактеристична обележја сваког народа, ипак су се традиција и обичаји неминовно мешали.

Николајевска црква се спомиње још 1730. године и задужбина је породице Богдановић. Посвећена је преносу моштију светог Николаја, празнику који се обележава 22. маја. Дуго је била знана као Недељкова црква по богатом трговцу Недељку Богдановићу који се замонашио после хаџилука у Свету земљу. Спољашњим изгледом, нарочито због купола подсећа на руске верске објекте. У прошлости у Николајевску цркву су долазили како Срби, тако и Руси и Грци, односно Цинцари. За време Мађарске револуције 1849. године, односно Буне, када је бомбардован Нови Сад и црква је не само страдала, него је и била потпуно уништена.

– Требало је много времена да се Николајевска црква обнови. Ангажовани су и чувени добротвори Новог Сада Јован и Марија Трандафил, Никола Богдановић и многи Грци - Цинцари који су дали прилог за њену обнову. Споља су успели да је обнове, а изнутра нису. Објекат је до 1860. године био складиште за муницију. Касније је осликан диван иконостас који је радио бечки ђак и познати сликар тога доба – Павле Симић. У олтарском простору постоји и једна вредна икона „црна Мадона“ (црна малтешка Богородица) коју је вероватно поклонио неки грчки верник – открила нам је туристички водич Јелена Букуров, из Удружења туристичких водича Новог Сада.

Зидове цркве су осликали Димитрије и Живко Петровић и Никола Димшић. Требало би истаћи да се на спољном зиду цркве налази једна веома значајна плоча на којој се први пут помиње име Новог Сада на српском језику. Познато је, да су тадашњи угледни и имућни новосађани скупили новац, однели у Беч и „купили“ слободу па је 1. фебруара 1748. године царица Хабзбуршке монархије Марија Терезија потписала Повељу и прогласила Нови Сад слободним краљевским градом. Тада је промењено име Петроварадинског Шанца у Нови Сад.

Какву улогу и значај је црква имала у животу тадашњих становника Новог Сада говори и податак да је једну од кућа која је припадала породици Марије Трандафил, ова велика новосадска добротворка оставила на управљање Николајевској цркви како би на тај начин била обезбеђена средства за свештеника, појца, црквењака и текуће трошкове. То је чувена кућа са иконом у Пашићевој улици.

– Ова црква је, такође, значајна, јер су у њој сахрањени и многи знаменити Новосађани, као што је породица Богдановића, која је улагала у цркву. Затим ту су сахрањени доборотвори Јован и Марија Трандафил. Међутим, мало света зна да је Николајевска црква позната и по томе што је ту крштено двоје од троје деце Алберта Анштајна и Милеве Марић Ајнштајн. Прво њихово дете је била ћерка о којој се не зна много, а друго двоје деце – Едвард и Алберт су крштени овде, по православном обреду, на инсистирање Милевиног оца Милоша Марића – упутила нас је Јелена Букуров, туристички водич.

Треба истаћи да је архитектура и изглед верских објеката, али и других грађевина последица правила које је постављала Хабзбуршка монархија.

– Сама архитектура домова се не разликује претерано. То је и био циљ Аустроугарске империје, да се сви стопе у једно, а сви у служби аустријских царева. Дакле, да нема претераних разлика, да се људи не би гложили због њих. Сви су градили на исти начин, а то важи и за цркве које су грађене у барокном и стилу класицизма. Рецимо, српске православне цркве у Војводини више личе на римокатоличке цркве. Често када имам госте у Новом Саду, сви мисле да је Саборна црква Светог Ђорђа католички објекат. Заиста одише барокним стилом. Све се сводило на то да је требало следити моду царства да би се добиле одређене слободе – објаснила нам је Јелана Букуров.

Сви народи који живе у Војводини су обогатили овај простор својом традицијом и културном баштном. С обзиром на то да су углавном досељавани са циљем да служе као војници и одбране границе Хабзбуршке монархије, деле заједничку прошлост, а да би се јединствена обележја сваког народа сачувала за будућност треба их познавати, неговати и поштовати.

Текст и фото: М. Јабланов Стојановић