Драгана Варагић: Нигде у свету се не издваја довољно пара за театар

Српска глумица родом из Краљева остварила је запажену позоришну каријеру у Канади, а код нас се прославила улогом заводнице пекарке Јагодинке Симоновић у филму "Варљиво лето '68" (1984) према сценарију Гордана Михића, у режији Горана Паскављевића.

Играла је у каријери доста историјских личности, а прва велика улога била јој је јунакиња Наташа Ростова из адаптације романа “Рат и мир” Лава Николајевича Толстоја, пре 42 године у Народном позоришту у Београду. Премијера је одржана 24. јуна 1980. године.

Варагић је открила једну занимљивост, да је ту улогу добила након премијере представе "Корешподенција" Борислава Пекића у позоришту Атеље 212.

Наиме, на пријему после премијере је упознала тадашњег управника Народног позоришта - драмског писца Велимира Лукића ("Афера недужне Анабеле"), који јој је понудио ролу из епског дела "Рат и мир".

Да није било "Корешподенције" и те мале улоге, не би се десила ни Наташа Ростова. Након тога сам примљена у Народно позориште и водили су о мени рачуна надаље, наговестила је некадашња првакиња овог театра, где је добила  следећу улогу - трагичну јунакињу Јулију из комада "Ромео и Јулија" Вилијама Шекспира.

Одиграла је и лик Леди Ане такође код Шекспира – сурову трагедију "Ричард ИИИ".

Играла сам личности из епохе, али и савремене ликове, као код Александра Аце Поповића или у комаду "Је ли било кнежеве вечере?" Виде Огњеновић.

Као млада глумица добила сам прилику да играм поред заиста великих глумаца као што су Петар Банићевић, Милош Жутић, или Петар Краљ, који је играо у представи "Мефисто" (по драми Клауса Мана, прим.аутора), и гостовао је у Народном позоришту, присећала се глумица почетака своје каријере у Националном театру.

Значила јој је тада могућност да гледа изблиза велике драмске уметнике, бардове – глумце и глумице, који су јој били важни – да увиди како они доживљавају сцену.

Варагић је добила прилику да игра са њима, што за њу представља огромно богатство.

Замислите на истој сцени – Зоран Радмиловић, Мира Бањац, Данило Бата Стојковић на сцени Атељеа 212. Ту је био и Предраг Пепи Лаковић, било је заиста сјајних глумаца и глумица са којима сам радила. Мислим да њима пуно дугујем. То нисам схватала док нисам отишла у Канаду, истакла је Драгана Варагић, на почетку своје приче о одласку у другу земљу.

Она је напоменула да је схватала колико су јој сви наведени глумци пружали у процесима рада, јер су били веома заштитнички расположени према њој.

Несебично су јој давали неке мале глумачке тајне, и помагали јој увек када је имала дилему да ли ће успети неку улогу да изнесе.

Тако је Варагић у том периоду, како наводи, била "заштићена тим дивним бићима".

Према сопственом признању била је превише рањива, а они су створили круг заштите око ње.

Ипак, била сам млада, неискусна глумица. Помагали су ми и касније, после улоге Наташе Ростове. Све те улоге су биле веће од мог позоришног искуства до тада, а "Рат и мир" је био мој први сценски сусрет са великом литературом и то на Великој сцени, нагласила је Варагић.

У почетку на тој сцени није се добро чула.

Није успевала да досегне до свих редова у публици, и онда је кренула касније знатно гласније да говори.

Посебно је у то време снимала за филм и телевизију, и онда је видела ту разлику између седме уметности и театра у погледу говора.

Ипак, Варагић и подсећа где јој је тачно почела каријера.

Како каже била студенткиња треће године на београдској Академији.

Глуму сам започела пред камером, добила сам главну женску улогу у серији "Светозар Марковић". Било је то снимање од годину дана, и тада сам први пут видела шта значи стално бити на терену, сваки дан учити неки нови текст, и схватила сам који је то уствари напор. Али, имала сам срећу да сам радила са заиста фантастичним редитељем – Едуардом Едом Галићем. Тај рад памтим као нешто веома драгоцено, нагласила је Варагић, у присећању на мини серију "Светозар Марковић" од седам епизода, из 1981. године, где је насловну улогу имао Лазар Ристовски.

Уз њих су играли још – Петар Божовић, Бранислав Лечић, Душан Јанићијевић, Богдан Диклић, Петар Краљ, Милан Штрљић, Зоран Радмиловић, Јелисавета Сека Саблић, Бранко Плеша, Милан Лане Гутовић, Аљоша Вучковић, Бранко Цвејић, Раде Марковић, Милан Цаци Михаиловић, и многи други.

После те серије почела сам да играм велике улоге у позоришту које ме је научило да држим континуитет. То ми је помогло у снимању филмова и серија, јер онда знам шта је лук улоге, где је почетак и крај, и није важно што данас снимам сцену краја, а сутра сцену почетка неког филма или серије. Тако ме је театар научио шта је континуитет, рекла је Варагић, и додала да ју је камера научила шта је детаљ и како се игра на детаљ.

Та мала ритмичка померања пред камером могу да промене значење. Тај поглед лево или десно или тишина која се ођедном појави, може да одведе у нешто сасвим друго. И та комбинацијја физичких и говорних радњи може да буде веома занимљива и сваки пут је различита. Веома волим камеру, и тако сам радила доста на филму, али више на телевизији, те велике серије, рекла је драмска уметница, редитељка, педагог.

Цењена глумица истиче да воли позориште, и сцену, јер је, како каже "то уметност која се дешава у том тренутку између глумаца и публике.

Тај тренутак размене са публиком је за мене велика драгоценост. Тишина увек много говори, некада и највише. Када се појави у гледалишту, много је значајна, сваки глумац је осети на сцени. Тако нас тишина на неки начин уземљи, чак продуби и уозбиљи. Редитељ Ингмар Бергман, када је радио у позоришту, то је називао "пупчана врпца", између сцене и гледалишта, открила је глумица, са запаженом каријером позоришне редитељке и глумице у Канади.

Варагић се мало осврнула на нову верзију представе "Рат и мир" у Народном позоришту, у режији Бориса Лијешевића, а део глумачке екипе од пре четири деценије су присуствовали овој премијери 30. маја (2022).

Она памти да јој се допала та трочасовна представа из два чина, пре свега јој је пријала та лакоћа којом је режирана, али је оценила да је нова варијанта знатно другачија од њиховог "Рата и мира", пре свега у погледу адаптације капиталног романа на сцени, што је веома важно за исценацију дела.

Варагићева је подсетила да су две главне мушке улоге у њиховом “Рату и миру” 1980. играли Предраг Мики Манојловић и Богдан Диклић, а представа им је трајала - пуна четири сата.

Славна драмска уметница је даље говорила о актуелностима у професионалном животу као што је нова улога у представи “Деца” према истоименом роману-поеми драмске списатељице и сценаристкиње Милене Марковић.

У продукцији београдског Народног позоришта, та камерна опера од 17 песама је премијерно изведена на почетку нове сезоне 2022/2023, у октобру 2022, и одмах је изазвала позитивне реакције стручне јавности и публике.

Једна од најтраженијих и најбољих позоришних композиторки Ирена Поповић Драговић дебитовала је као редитељ овим пројектом према делу које је освојило НИН-ову награду (2022) за најбољи роман године.

Ирена нам је стално причала на пробама о - несавршенству. Овде имамо мешавину глумачких и оперских гласова и та комбинација коју је она правила са нама је оно најзанимљивије. Друго, ту има стилски различитих ствари, веома је еклектична представа. Није из "једне руке". Све то је Ирена водила неком својом великом снагом, посвећеношћу и љубављу према ономе што је Милена написала. Има нас 17 на сцени, глумци и троје оперских певача, 10 чланова оркестра и још 10 њих из малог хора, и сви смо осећали шта Ирена жели да постигне, анализирала је Варагић рад на специфичној представи "Деца".

У тој камерној опери, осим Драгане Варагић, играју и певају – Нела Михаиловић, Сузана Лукић, Милена Ђорђевић, Миона Марковић, Алекандар Вучковић, Бојана Бамбић, Вања Милачић, Бојана Стефановић, Павле Јеринић, Предраг Милетић, Теодора Спаравало, Јелена Благојевић, Владан Матовић, као и оперски певачи – Тамара Митровић, Искра Сретовић и Марко Костић.

Толико нас је на сцени и држати такву екипу на окупу са толиком љубављу и правом складу, довело је до резултата да публика након одгледане представе жели да остане сама са собом у тишини, приметила је глумица која се овим пројектом вратила на сцену некада свог матичног позоришта.

Варагић је оценила да је представа "Деца" веома необична, не само за Народно позориште, те да је јако важно да се она појавила.

Неко је из куће очигледно веома веровао у ту представу и дозволио да се померају границе, што мислим да је данас за позориште најважније, сигурна је Варагић.

Када је нешто заиста добро у театру, онда сви то препознају међу глумцима у екипи неке представе.

Како каже, одмах знају да ли су то вече играли добро, најбоље, или онако, не баш задовољавајуће.

Глумци то знају и док гледају неку другу представу својих колега. Дешава се да нека представа која стварно помера граница не живи дуго, одигра се неколико пута и онда се скине са репертоара, сматра драмска уметница.

Она се присетила док је била у Канади да је присуствовала разговорима са важним уметничким директорима значајних позоришта у Холандији.

Један од њих је рекао да је њихова улога и мисија да "васпитавају публику", и да одржавају представе, иначе са огромним буџетима, иако за њих не постоји велико интересовање публике.

Пројекте за репертоар он је бирао по себи, свом укусу, и тако већ 10 година од како је био на челу функције уметничког директора.

Варагић напомиње да је тај директор позоришта био упоран у истрајавању да својим избором "васпитава публику"

Некада представа истрчи испред свог времена. Лепо је када се комади играју по 100 и 150 пута, наравно, али то не мора да значи да је представа квалитетна. Ми у овој професији ретко када омашимо у процени или препознавању да ли је неки пројекат добар и успешан, сматра глумица и редитељка.

Варагић се осврнула на специјализацију о Вилијаму Шекспиру, највећем драмском писцу свих времена кроз историју, на Шекспировом институту у Стратфорду у Енглеској, где је научила много о позоришту.

Како духовито уме да каже, а то и сви знају око ње - "Шекспир је човек мог живота".

Глумица је подсетила да је са својих 28 година отишла у Енглеску када је већ носила озбиљан репертоар у Народном позоришту, имала је довољно искуства, пуно је снимала, али је опет била веома радознала.

Било је то идеално време за мене да тада одем у Енглеску. Бескрајно сам захвална животник околностима на том боравку у Енглеској. Било је изузетно инспиративно. Нисам се нимало плашила, сматрала сам да ће ми то бити велики залог да бих играла на енглеском језику када дођем у Канаду, објаснила је Варагићева, која се сећа да је ишла на аудицију само једном у овој земљи где је добила прву улогу у позоришту Торонта.

Била је то представа "Вештица из Едвунтона", према роману Ен Редклиф, британске списатељице готских романа.

Тада је на аудицији имала одломак улоге Леди Ане из "Ричарда ИИИ" коју је играла успешно у свом Народном позоришту, и даље је кренуло све на боље у каријери тамо.

Варагић истиче да ју је судбина одвела прво у Енглеску у право време која јој је омогућила да оде у Торонто где јој се десила срећна околност, да добије посао професора глуме.

Када се пријавила за посао, јавио јој се шеф катедре који се намерно није одмах представио, али јој је уделио комплимент да је веома добра глумица, јер ју је већ гледао.

Варагић је била сигурна да је то било у позоришту Торонта, али је први човек катедре за глуму рекао да ју је заправо видео на фестивалу "Стеријино позорје" у Новом Саду, у комаду "Је ли било кнежеве вечере?" за који је она освојила награду за епизодну улогу 1992. године.

Тај човек је заправо родом из Словеније - Јуре Гантар. Нисам могла да верујем, јер откад је то било, а ми смо разговарали тек 2005. године. Он се сећао те улоге, и тако ми је човек кога не познајем, био веза да добијем први предавачки посао. Постала сам одмах доцент на факултету, са одушевљењем је причала глумица и приметила како се судбина срећно поиграла.

Да није било њега, да није дошао на Стеријино позорје, а ја знам да сам то вече на фестивалу играла добро ту представу, да није био шеф тог департмана тог факултета где сам се тад баш пријавила, а нисам ни хтела, можда не би тамо била ништа, можда никада не бих постала професор глуме, искрена је Варагић, која је током каријјере играла бројне улоге у позоришту, на филму и телевизији.

Она је магистрирала драму на Универзитету Торонто у Канади где је наставила своју каријеру као глумица, редитељ и универзитетски професор.

Играла је у драмама Шекспира, Аугуста Стриндберга, Хауарда Баркера, Едварда Бонда.

 Режирала је комаде "Канал среће", "То није моја прича", "Дантес Дивинус", "Последњи дани Јуде Искариотског", "Принцеза Т".

Уметница је предавала глуму на универзитетима Далхаузи и Виндзор, а глуму и режију на Универзитету Отава.

Ипак, на крају се из Канаде вратила у Србију.

Имала сам пре свега јаке приватне, породичне разлоге да се вратим овде. Укратко, моја мајка се разболела и била је сама. Виђали смо се једном годишње, када останем месец дана у Београду и тада сабијемо оних prеthodnih 11 месеци које нисмо провели заједно. Нисам живела ту 20 година. Била сам сигурна да хоћу да се вратим и нас две смо биле заједно наредних пет година, открила је глумица појединости из личног живота.

Глумица је онда постала редовни професор на Академији уметности у Београду (бивши "Браћа Карић"), а оданде су је звали више пута да предаје, у периоду док је живела у Канади.

Драгана је режирала канадско - црногорску копродукцију "Пенелопијада" према делу славне канадске књижевнице Маргарет Атвуд ("Слушкињина прича") која је била седам година на репертоару позоришног фестивала "Пургаторије" у Тивту.

После пет година живота у Србији, желела сам да ми Канада буде оно што ми је и сада, а то место где могу да се вратим као гостујући професор, да радим, нешто снимим, или режирам представе. Тако и даље идем тамо, на годину и по или две године, и та промена ми веома прија. Останем барем осам недеља колико ми је потребно да режирам једну представу, одахнем, видим куда иде пројекат, и онда се вратим, описала је свој процес глумица и редитељка, док је у Канади.

Она сматра да се никада не издваја довољно новца за позориште ни у Србији ни у Канади, мада, како наводи, ова земља више пажње обраћа на независну сцену, што код нас није случај.

Тако је Варагић као редитељ добијала грантове – новчана средства да оде негде у иностранство и проведе два месеца са неким редитељем који реализује неки комад и тему што њу изузетно занима.

На тај начин су у Канади охрабривали редитеље да усавршавају своје стваралаштво, да раде неке иновације, да стално праве корак напред и дали су јој средства да скида акценат, не би ли јој се проширио дијапазон улога у Канади.

Тако је имала номинацију за важну награду "Дора" за најбољу глумицу у Торонту.

Сматрали су да ако припадам југоисточној Европи, да ће онда мени и додељивати такве улоге са тим репертоаром, али не, ја сам им рекла да мени припада и Шекспир, и митска бајка која ме занима... За нешто од тога сам се изборила, срећно је рекла Варагић и навела значајне наслове у којима је играла - "Јулије Цезар" од Шекспира, "Странац" по роману Албера Камија, "Пут у Дамаск" Аугуста Стриндберга, "Сцене са егзекуције" Хауарда Баркера.

Све наведене улоге нису захтевале акценат, што је олакшало рад наше глумице у Канади.

Ипак, Драгани је највећи драмски писац у историји позоришта убедљиво - најважнији.

Вилијам Шекспир је за мене назначајанији јер ми је најближи, и њиме сам се највише бавила. Шекспир је друга врста драме, структуре него што су то Чехов, Бекет. Наравно, сви ти писци су сјајни и ми их радимо зато што савршено комуницирају са садашњим тренутком. Није само Шекспир ту једини, али њега највише осећам и пуно сам научила о њему у Стратфорду док сам боравила. Волим структуру његових драма, открила је Варагић своје одушевљење непролазним Шекспиром, најизвођенијем писцу икада.

Она сматра да ју је пуно тога научио Шекспир, а сигурна је да нико не може да тврди да је у потпуности савладао највећег драмског писца.

Тренутно спрема режирање драме "Р.У.Р." чешког писца Карела Чапека, о роботима, објављен 1920. и премијерно изведен 1921. године.

Та драма се сматра класичним делом жанра научне фантастике.

Као редитељ више гледам, примећујем ствари око себе на сцени, него као глумица. Већ полако склапам концепт тог Чапековог комада, који треба да режирам у Народном позоришту у Ужицу. Прочишћавам концепт који сам већ осмислила, тако да је то неки други пут како долазим до слика, мисли, асоцијација. Много сам рационалнија као редитељ, јер је мој задатак да направим целину од свих људи који учествују, увек свакоме дам оно што му је потребно и волим да могу да им помогнем, укратко је глумица описала свој концепт рада у позицији редитеља.

Варагић има још једну новију представу, у питању је ауторски пројекат редитеља Патрика Лазића - "Наш син", који се игра у Хартефакт кући у Београду (Булевар деспота Стефана бр. 7), а осим ње, улоге су поверене Александру Ђинђићу (Отац) и Амару Ћоровићу (Син).

У том малом стану где играмо све се дешава за једним трпезаријским столом, а стане 70 људи у публици. Настаје ролеркостер емоција кроз који пролази та мајка коју играм, а то је једна необична породична прича – суочавање родитеља са сексуалним идентитетом свог сина. Та духовита и потресна прича, тај пут који сво троје – мајка, отац и син, пређемо док играмо ту представу, не би био могућ да ми немамо толико љубави и поверења једни у друге, као и за ту представу, оценила је Варагић за нови комад који се од јесени 2022. игра у Хартефакт кући, према драми и режији Патрика Лазића.

Начин на који реагује публика драме “Наш син” је нама веома важан и то је корак који помера неке ствари, и људи после представе имају потребу да размишљају о тој теми. Тако да и након опере "Деца", ипак има неког помака са малим корацима. Направила сам неки ограђени простор где могу да допринесем да се нешто мења. Не могу све да мењам, али могу да оградим тај свој простор и онда свако јутро морам да залијем, оплевим, треба да уђем у ново јутро чиста са вером и надом да ће тај дан да буде веома значајан. Тако радим свако јутро и имам веру у људе, закључила је Драгана Варагић за Танјуг.

Варагић је дипломирала глуму на Факултету драмских уметности у Београду, специјализовала је Шекспира на Шекспировом институту у Стратфорду у Енглеској, и магистрирала драму на Универзитету Торонто у Канади.

Добитиница је више награда за глумачка остварења на нашим просторима као две годишње награде Народног позоришта у Београду за глуму, Награда Удружења драмских уметника Србије за најбоље глумачко остварење.