ЗНАМЕНИТЕ НОВОСАДСКЕ ПОРОДИЦЕ Ивковићи – штампари, књижари, књиговесци

Ивковићи, према једном предању пореклом с Косова, а по другом из Херцеговине, доселили су се у Нови Сад из Сомбора у другој половини 19. века, поставши врло брзо угледни грађани Српске Атине и оставили  неизбрисив траг у историји града као штампари, књижари, књиговесци и трговци.

Родоначелником породице сматра се Ђорђе, а одлуку да се пресели у Нови Сад први доноси његов унук који је понео дедино име. Ђорђе (1858–1920), син опанчара Василија Ивковића који је са супругом Софијом Вујковић имао још троје деце – Милана, Николу и Марију, почео је да се бави штампарским, књижарским и издавачким послом, најпре у фирми Браће Поповић, потом као ортак Луке Јоцића, да би касније отворио сопствену штампарију и књиговезницу у Дунавској улици 10.

– Жељни нових сазнања и бржег напретка деца мог прадеде Васе, долазе у Нови Сад, који је пружао веће могућности од Сомбора – каже Драгомир Ивковић. - Захваљујући труду и предузимљивости постају угледни грађани Новог Сада. Милан је на углу Дунавске и Змај Јовине има књижару, Никола велику радионицу и продавницу црквеног мобилијара  на месту садашњег локала „Лантерна“ у Дунавској, а Ђорђе књиговезницу, штампарију и продавницу у истој улици у кући под бројем 10, у којој и данас живимо и радимо.

По Драгомировим речима, деда Ђорђе у Новом Саду постиже брз пословни успех ком је у великој мери „кумовала“ женидба. Како каже, оженио се Даринком, једном од седам сестара из цинцарске породице Вулпе, која доноси свом мужу такав мираз да он купује од кума Арсе Пајевића штампарију и сели је у своју кућу.

– Деда и баба имају четворо деце - Ђорђа, Софију, Анку и Арсу – прича Драгомир. – Ђорђе захваљујући удобном животу постаје познати новосадски бонвиван, а Арса који је добио име по куму, наслеђује и даље унапређује породични посао. Араса, мој отац, и мајка Мила Ајдачић, по мајци потомак породице Марковић из које је потекао и Светозар Марковић, подигли су три сина - Ђорђа који живи и ради у Америци, Радисава, који нажалост није више жив, и мене.

Арса Ивковић један је од најистакнутијих чланова породице. Био је књиговезац, рестауратор књига и коже, трговац хартијом и власник штампарије, коју је наследио после очеве смрти 1920. године. Занат је научио од оца, а усавршавао се у Дебрецину и Лајпцигу. Значајно је усавршио технологију рада, примењујући искуства познатих мајстора у Будимпешти, Бечу, Минхену и Риму, код којих је боравио. После Другог светског рата радио је као конзерватор у Библиотеци Матице српске, а усавршавао се у Галовом институту у Риму (1955). Са својим рестаураторским и књиговезачким радовима учествовао је на бројним изложбама, а посебна признања је добио на међународним изложбама у Лондону и Паризу.

Милан Ивковић (1871–1925), књижар, други унук родоначелника породице, са супругом Милевом Јанковић из Осијека је имао синове – Боривоја и Владимира, који су после развода родитеља прешли са мајком у Београд, након чега је Милан продао своју књижару синовцу Ђорђу млађем. Трећи унук, Никола Ивковић (1874–1952) је држао продавницу црквених утвари у Дунавској  27. Имао је двојицу синова – Светислава и Радомира, као и кћерку Владиславу, удату Јанковић. Синови су завршили трговачке школе у Бечу и Новом Саду, преузели очеву трговину (1930), коју је Радомир, потом, водио самостално од смрти брата до национализације (1948). Радомирова деца су Марина (1942) и Никола (1944).

Арсу је наследио најмлађи син Драгомир (1945), по струци биолог и уметнички књиговезац, који у Дунавској улици, са својим сином Ђорђем, и данас држи књиговезачко-рестаураторску радњу. Специјалност су му рестаурација и конзервација коже, пергамента и хартије. Као и његов отац, излагао је на бројним изложбама у земљи и иностранству и попут оца усавршавао се у свом занату у Риму, на Институту за патологију књиге. Након усвршавања на поменутом институту месец дана радио је у ватиканској рестаураторској  лабораторији као први Србин коме је то пошло за руком. Први је председник обновљеног Ротари клуба у Новом Саду.

– Моји преци са другим имућним и угледним породицама, у складу са својим могућностима, готово два века су доприносили економском, грађанском и културном напретку Новог Сада – прича Драгомир Ивковић. – Грађански развој града после 1945. престаје и промовишу се неке нове вредности. Те нове вредности промениле су и начин живота у мојој породици. Најстарији брат, машински инжењер одлази у Америку, Радисав, дипломирани економиста запошљава се у државној служби, а ја стицајем околности уз оца учим књиговезачки и рестаураторски занат. Наставио сам породични посао у оквирима у којима су околности дозвољавале. На срећу мој син Ђорђе наследио је предузимљивост предака искористио настале друштвене промене те успешно наставио породичне послове на истом месту. Са снајом Соњом подарио нам је две унуке Надежду и Дивну и искрено се надам да ће оне наставити породичну и пословну традицију.

Драгомир каже да је дуго породично трајање носило и велике пословне промене.

– Пре сто педесет година деда Ђорђе је пред свако путовање у Пешту или Беч по робу писао тестамент који је почињао речима: „Уз Божију помоћ, ја и мој кочијаш Андра са фијакером и двоје воловских кола крећемо по робу...“ Тешко је данас и замислити колико је то трајало. Мој отац Арса по истом задатку ишао је аутомобилом, а возио га је возач. Ја сам возио, путовао брже, али и проводио сате, а понекад и дане на царинским испоставама. Мој син Ђорђе данас обавља све то онлајн из канцеларије – напомиње Драгомир.

Додаје да је растао у великој породици која је имала строга правила грађанског живота. Међу њима, и изражено поштовање традиције.

У чувеној Ивковићевој штампарији штампан је „Браник“, „Застава“, „Наше доба“, „Женски свет“ и друге новине, Матичине књиге, извештаји Новосадске гимназије, uybеnici за школе и друго. Куриозитет новијег доба из књиговезачке радионице Ивковић јесте Свето писмо у специјалном кожном повезу каква су завршила на Светој Гори, патријарха Павла, папе Јована Павла Другог, Матици српској...

Зорица Милосављевић