Обележено сто година од рођења Душка Радовића

У оквиру мултимедијалног програма Бисера Велетанлић уз пратњу Васила Хаџиманова на клавиру отпевала је чувену песму "Мило моје" на текст Душана Радовића и на музику недавно преминулог Корнелија Ковача.

На прослави 100. рођендана великог писца за децу учествовали су Зорица Хаџић, Матија Бећковић, Оља Бећковић, Борис Миљковић, син Милош Радовић и Бранислава Милунов.

Специјални гости су на крају вечери била и деца из Хора Дечијег културног центра Београда.

Новинарка Бранислава Милунов је била у улози домаћина и модератора и одмах је подсетила да је данас рођендан и Матији Бећковићу, који је први добио реч на позорници.

"Честитам свима нама 100 година Душана Радовића. Нас двојица смо некако сасвим природно постали пријатељи. Славили смо рођендан истог датума 29. новембра. Сматрао сам да смо вршњаци, и за мене он никада није отишао, није умрло ниједно његово слово, иако без њега сам славим свој рођендан већ скоро 40 година. Радовић ће увек живети и желим да се његових 100 година слави унедоглед", веома инспиративно је говорио Матија Бећковић који има свој простор у књизи и значајан удео у настанку тог пројекта у издању куће "Масцом".

Бећковић у свом духовитом маниру се подсетио времена када је сматрао да је идеја Душка Радовића да ради емисију "Београде, добро јутро" на Радију Студио Б - права будалаштина.

"И даље тако мислим, јер заиста, ко би се будио тако рано ујутру и слушао у 7.15х његов мрзовољан глас како на једвите јаде нешто изговори тако кратко и без воље. А још нам је слушаност била толика, до првог потока", насмејао је присутне Бећковић.

Он је подсетио да је Душко Радовић био особа којој се дешавало нешто што ником другом није, и сретао је људе које нико други никад није, на чему му је стално завидео песник Стеван Раичковић.

"Тако нам је причао да је срео неког типа који му је рекао -"да ја волим да читам, ја бих по цео дан само читао књиге. И ништа друго не бих радио. Али шта ћу када ме мрзи да читам", поново је у свом стилу засмејао Бећковић публику и оценио да је занимљивије све што је Радовић писао још тада, од свега данас што се налази по друственим мрежама.

Обимну монографију "100 година Душка Радовића" посвећену великану наше писане речи припремила је Зорица Хаџић, професорка Српске књижевности 19. и 20. века на Универзитету у Новом Саду.

''Највише ме је вукла радозналост и велика љубав према делима Душка Радовића. Није била нека калкулација да се објави књига управо јер се ближило 100 година од његовог рођења. Знала сам о њему много, али онда сам касније схватила колико не знам, што сам тек сазнавала захваљујући сину Милошу Радовићу", рекла је Хаџић и додала да ова књига представља Душка кроз приватну породичну преписку каквог га публика не зна, као оца, сина, брата.

Душко Радовић (1922-1984) је најомиљенији, најчитанији и најцитиранији писац и представља јединствен феномен наше културе, био је аутентичан и иновативан медијски стваралац, друштвени критичар, аналитичар и непревазиђени познавалац нашег менталитета, како наводе из издаваштва "Масцом".

"Књига представља упознавање личности великог Душка Радовића. Направила сам књигу како ја видим њега и сигурна сам да би он био задовољан овим делом. На факултету где предајем, увек када говорим о Јовану Јовановићу Змају, споменем Радовића, кога сматрам и бољим песником за децу од Змаја", закључила је Зорица Хаџић.

Монографија "100 година Душка Радовића" настала је са жељом издавача за поновним успостављањем система вредности којима се у свом животу и стваралаштву водио Душко Радовић.

Редитељ Борис Миљковић, који се заједно са дизајнером Славимиром Стојановићем Футром побринуо за несвакидашњи изглед монографије, о раду на овом капиталном издању изјавио је да му је слободан пад кроз овај озбиљан космички простор омогућила управо Зорица Хаџић, без које пројекат не би био могућ.

Ипак, он сматра да овај "скок" такође не би био могућ без ''падобрана'' у чијој је изради учествовала цела породица Радовић, све са његовим другом из клупе, а њиховим сином Милошем. 

"Како год то изгледало неком другом, за мене је пут у средиште будуће књиге, па тако и у средиште многих живота, био спектакуларан, као скок Феликса Баумгартнера. Једина разлика је у томе што сам ја знао шта ме чека на крају, а ви нећете, док не пробате”, каже Миљковић.

Редитељ се присетио да је сретао великог Радовића онолико колико и његова породица, мало увече око пола седам у дневној соби у фотељи док не заспи за телевизором након 15 минута, или рано ујутру око 4 сата када су се сударали на путу за купатило, јер су Милош и он доводили своје девојке кући из провода.

"Пред нама је најтежа књига због комплексности садржаја, о једном брижном оцу и мужу, човеку са недоумицама. Породица његова срела га је ујутру и виђала после шест поподне, и тако сваки дан. Захвални смо на томе, јер онда не бисмо имали овог Душка. Ми сада реконструишемо све те догађаје, а ја сам стекао захваљујући Душку најбољег пријатеља Милоша", приметио је Миљковић и оценио да је Душко био толико специфичан и посебан да се не може тако лако преводити на стране језике.

"Душко је био посебан Мендељејев систем, и поред калијума, он је наш градивни елемент. Био је веома занимљив мрштавац и можда би му се ова књига о њему на крају и свидела. А било је јако тешко измамити њему осмех и да му се допаднете", закључио је Борис Миљковић.

Сећања на Душка Радовића у монографији је поделила и ТВ новинарка Оља Бећковић.

„Толико је био убедљив да је способан за вечну љубав, да сам га 1967, у трећој години свог живота запросила. Понудио ми је мање обавезујућу варијанту - да се прво веримо. Није га мрзело да сврати на Палилулску пијацу и купи прстен. Пали смо на тесту времена”, причала је позната новинарка и сећала се да је у њеном дому често боравио Душко Радовић као и редитељ Здравко Шотра.

"Моја сестра се заљубила тада у лепог Шотру, а ја сам ето одабрала Душка, за кога не би нико помислио да би се девојчице заљубљивале, хтела сам да буде другачије", духовито је евоцирала успомене Оља Бећковић, такође присутна у монографији.

Капитална књига поред до сада необјављених текстова, бележака, разгледница и цртежа, садржи и Радовићеву приватну и пословну преписку, као и сведочења његових блиских пријатеља и сарадника.

Матија Бећковић у књизи се појављује као наратор, а за изглед овог луксузног издања побринули су се Славимир Стојановић Футро, Борис Бота Миљковић и Душан Шевић.

"Мој отац је умео да каже -" Молим домаће писце да даље више не пишу, јер нисмо ни ово још прочитали", насмејао је син Милош Радовић аудиторијум и онда за сам крај одржао јако емотиван говор о свом оцу.

"Душко даље не пише, али га и даље читају све више, као да није прошло 100 година од када се родио и као да га читају први пут, иако је прошло 40 година од његовог одласка. Књиге су му и даље нове, модерне, које се цитирају и поклањају", надахнуто је говорио син, познати редитељ и сценариста.

Он је оценио да му је отац савременик, хит писац, и даље толики ауторитет да су разни талентовани писци одустајали од писања, плашећи се шта би им могао рећи намргођени Радовић нешто у стилу - "не разумем, шта ти ово значи, шта ти је ово требало".

"Зорица, Матија и ја смо желели да поклонимо књигу свима који мисле да се још увек није родио неки духовитији и паметнији Душко, где ће сазнати нешто нису знали раније. Први пут је представљен као син, отац, брат, муж, пријатељ, истомишљеник или неистомишљеник", приближио је Милош најновију књигу о свом оцу који га је у писмима звао "Мој Мерцедесу" или "Моја штедна књижице".

"Верујем да би се мргудни Радовић осмехнуо и обрадовао да је имао прилике да види књигу. Осмехнути њега био је веома изазован задатак и ја сам сигуран да смо сви заједно овом књигом у томе успели. Хвала вам свима, посебно овом дивном Душковом позоришту за децу. Видимо се на прослави 200 година од његовог рођења", у шали је закључио син Милош Радовић.