Милош Вучевић: Боље да седимо за столом него да смо у рову

Ово у интервјуу за "Новости" поручује Милош Вучевић, потпредседник Владе и министар одбране, одговарајући на питање да ли је Војска Србије кадра да заштити наше сународнике уколико Приштина на челу са Аљбином Куртијем донесе одлуку да силом крене на север Косова.

Вучевића су "Новости" угостиле у првим данима на месту министра одбране, у којим је доживео својеврсно "ватрено крштење" - безбедносна ситуација на КиМ доведена је до тачке кључања због деструктивне политике косовских Албанаца, на коју су Срби одговорили напуштањем свих институција у покрајини, а Војска Србије подигнута је у виши степен борбене готовости.

Министар наглашава да је наша армија данас многоструко јача него што је била 1999.

Наводи и да је максимално поједностављен процес доношења одлука, односно да је одбрамбени систем доведен на тај ниво да може моментално да реагује, али у нади да за то неће бити потребе.

- Не желимо да се вратимо у 1999, не желимо ратове и страдања. Нико не звецка оружјем, нити се игра ратних игрица. Умерени смо у изјавама, одговорни, али с друге стране шаљемо поруку свима да је немогуће доћи до решења ако Срби треба све да изгубе, а друга страна да добије све. То није компромис, онда је реч о поразу и понижавању једне стране и отвореном стајању уз другу страну. То су ултиматуми, наметање решења. Што се, истина, дешавало у историји, али онда треба скинути рукавице и то отворено рећи.

Страхујете ли од тога да нам рат буде наметнут?

- Забринут јесам, али није задатак Војске и Министарства одбране да страхују. Ми смо обазриви.

С друге стране, ту су и тврдње да бисмо, када би једна "наша чизма" ушла на КиМ, то био сукоб са НАТО, практично са целим западним светом?

- Сви морамо бити свесни да на КиМ постоје снаге Кфора, суштински НАТО. Не причамо само о специјалним јединицама полиције и косовских снага безбедности које они сада дефакто претварају у војску, супротно Резолуцији 1244 СБ УН и Кумановском, Бриселском, Вашингтонском споразуму. Али, кога брига, они имају своју агенду и мимо свега онога што је договорено, терају своју причу.

Колико је Кфор уопште способан да заштити Србе у случају неког сукоба, с обзиром на то да је ова мисија годинама смањивала своје присуство у покрајини?

- Обезбеђивање мира је обавеза Кфора, а њихова процена је колико је за то потребно људства и наоружања. Ми гледамо ка Кфору као фактору који мора да чува и гарантује безбедност свих грађана у покрајини. Посебно сада, након повлачења Срба из институција у покрајини, да не дозволе да Курти пошаље полицајце албанске националности с југа да замене српске полицајце. То би био пут са несагледивим последицима.

Еулекс је, пак, саопштио да "прати ситуацију", али да неће ни прстом мрднути без позива косовске полиције...

- Не знам зашто се чудимо када неко нешто изјави из земаља или организација које су суштински или формално признале Косово као независну државу. Па они гледају са разумевањем на једностране одлуке Приштине и око промена личних докумената, регистарских таблица, поручују да је то административно-бирократско питање једне државе. На другу страну што је тиме брутално згажено међународно јавно право и поредак и што су створени услови да и неки други кажу - па и ми желимо то што сте урадили на простору КиМ. Зато се не љуте ни што специјалне интервентне јединице косовске полиције праве базе, пунктове на северу Косова, што је опет супротно Бриселском споразуму и свим документима.

О чему онда даље да преговарамо, ако се ниједан споразум не поштује?

- А шта друго да радимо? Шта је алтернатива? При томе, сагласни смо да не треба да идемо у рат, осим ако нас, не дај Боже, неко на то присили или нас нападне, па морамо да се бранимо. Ми немамо много опција, у томе и јесте тежина целе ситуације. Доследно и чврсто стојимо на позицијама поштовања међународног јавног права. И у односу на Украјину и на КиМ, и на све оно што се у свету дешава. Није лако бити држава која доноси независно и самостално одлуке и води своју политику. А притом нисте нека велика сила. То не добија баш много аплауза на међународној сцени.

Да ли је ово последња шанса да се оживи Бриселски споразум или је он дефинитивно "сахрањен"?

- У овом тренутку то нико не може да каже са сигурношћу. Разумео сам да га је Курти сахранио усред Берлина.

И то у присуству европских званичника. Притом је шефица ЕК Урсула фон дер Лајен управо на том догађају кандидовала Шолцов и Макронов план за Косово за окосницу будућег дијалога, а који суштински предвиђа да признамо Косово...

- То нам додатно отежава позицију јер сада ЕУ, као модератор дијалога, директно намеће предлог споразума, односно предлог Париза и Берлина као оквир за даље преговоре, а који је веома неповољан за нас. Савет за националну безбедност је сачинио одговор да то што нам је понуђено готово не оставља ни промил шансе Србији. Инсистирамо на трагању за компромисом, а не да се ствари решавају по принципу узми или остави. Од нас се тражи да ми практично признамо политичку и правну реалност Косова као независне државе. Тачније, да разумемо да је природан пут да Косово добије столицу у УН.

Који је то наш маневарски простор између политике чувања мира и одбране Срба на КиМ?

- Људи морају да разумеју да не можемо да покажемо све наше карте и откријемо све потезе по питању КиМ. То не ради ниједна озбиљна држава. Грађани су гласали и јасно дали поверење једној политици, онда пустите сада ту политику и људе да воде државу и да за то сносе одговорност. Ту пре свих мислим на председника, који је директно биран и има неспорно највећи легитимитет. Да смо имали овакво државно руководство, верујем да не бисмо доживели 2004. и 2008. Не мислим да би било све идеално, али не бисмо правили грешке које су учињене. А да је тешка ситуација на терену, тешка је, у сваком смислу, политичком, безбедносном, социјалном, економском.

Стиче се утисак да су притисци на Србију достигли врхунац и да се некима на Западу жури да косовско питање затворе што пре и то онако како њима одговара?

- Питање КиМ траје деценијама, вековима, оно је отворено још од Берлинског конгреса, преко балканских ратова, Првог светског рата, немира у Краљевини, Другог светског рата, албанског покрета за протеривање Срба и отцепљење од матице до оружане побуне и агресије на нашу државу. Уследиле су приче од тадашње власти у Београду да се прво прича о стандардима, а не о статусу. Онда су обрнули они који су снажнији и јачи и који се више питају у међународној арени, па су нам ипак показали да је на првом месту статус, тек онда стандарди. А најбоље је кад нема ни на коме да се демонстрира политика стандарда, односно да нестане и то мало Срба што је остало и опстало на простору КиМ.

Данас је ситуација додатно отежана због сукоба у Украјини и због жеље једне стране да косовски преседан ставе на преговарачки сто као аргумент за неке своје аспирације и очекивања. С друге стране, они који су отворили ту Пандорину кутију звану КиМ, желе да то брзо затворе. И да то прикажу као један изолован случај или у неком другом контексту у односу на оно што се данас дешава у Украјини. Тиме је наша позиција далеко тежа, комплекснија и изазовнија.

Сада је можда више него икад потребно национално једниство око косовског питања. Да ли је оно могуће?

- Нажалост, као друштво смо доста подељени, имате два екстремна блока. Један је недоминантан, у смислу подршке јавности, али медијски присутан, који ће то банализовати и рећи, па добро, хајде да прихватимо ту политичку реалност, то је независна територија и држава, хајде да скинемо тај камен с врата. И друга страна, која живи бајковито, у неким сновима да би требало да смо ми данас на тенковима у Призрену и Ђаковици. То вероватно буди неке снажније емоције код дела јавности, али не кореспондира са реалношћу и са чињеницом шта се дешава на терену. И сада, између та два блока, треба да водите једну рационалну, државотворну, одговорну политику и да возите тај супервелеслалом, да не паднете, не закачите заставице и да стигнете до циља, са што бољим пролазним временом.

Није фер нападати Александра Вучића по питању КиМ, пошто то нико није решио - ни Милан ни Александар Обреновић, ни Петар и Александар Први Карађорђевић. Није решио ни Тито, ни социјалистички режим, нити Милошевић, Коштуница и Тадић. Просто није фер чекати да се ту неко саплете, по питању КиМ, и да падне на једну или на другу страну. То је, по мом мишљењу, кукавички, неодговорно и себично.

Јесу ли напори Београда да своју позицију и националне интересе одбрани принципима међународног права Сизифов посао после избијања сукоба у Украјини?

- Међународно право постоји од случаја до случаја. Када некоме одговара, онда се позове на УН, када неком одговарају конвенције о људским правима и слободама, позивају се на европске повеље. Када не одговарају, тад се све склања у страну, стижу поруке да то није битно, да треба бити прагматичан, реалан. Интересантно је да нас стално убеђују да само треба још нешто да урадимо и биће нам боље. Шта ће вам Книн и Крајина, биће вам боље, завршите "Дејтон", промените Милошевића, испоручите све генерале, војнике и политичаре у Хаг... Ставите дијалог са Приштином под покровитељство ЕУ, и ето напретка.

Демократизујте друштво, видећете, није проблем Косово. На крају видите да баш нема много истине у свему томе. Ми причамо о људским правима и слободама о свим групама осим ако су тема Срби на КиМ. Тада нема људских права и слобода. Више водимо рачуна о кучићима и мачићима, а Срби са КиМ су досадна тема, треба да се планира летовање, зимовање... То је одраз политички неодговорног приступа појединаца, забрињавајуће је кад и из Србије чујете, и то од људи који су водили државу или војску, опскурне, неодговорне и нетачне интерпретације и о војсци и о држави. Верујем да су наши грађани ипак политички много зрелији. Понављам, нико не срља, нико не жели сукобе и конфронтацију. Много је лепше да отварамо ауто-путеве и да имамо фабрике него да причамо о ратовима.

Случај са дроном који је оборен јер је надлетао касарне наше војске у рејону Рашке отворио је питање адекватног савременог наоружања. Каква је шанса да се та средства, која се производе у Русији, нађу у саставу наше војске, и када можемо да очекујемо испуњење договора са западним произвођачима?

- Војска је штитила небо над Србијом и поступила је у складу са наредбом председника Вучића да се такве летелице неутралишу, што би урадила свака војска на свету. Неозбиљно је и ружно да неко исмева ВС и прича да је неко дигао "мигове 29" због дронова, јер то нико из система одбране, председник, нити премијерка никада нису рекли. "Мигови" врше тзв. полицијско патролирање нашим небом. Дрон је оборен коришћењем савремених електронских уређаја. Располажемо оруђима савремене технологије и гледаћемо да у наредном периоду Војска настави процес опремања и наоружавања најбољим и најсавременијим уређајима. То радимо да бисмо чували државу, не да бисмо неког угрожавали. Све што смо куповали није офанзивног, него одбрамбеног карактера.

Какви су планови за побољшање материјалног статуса припадника ВС?

- Највећи скок плата биће у систему ВС - 25 одсто. Гледаћемо и да се уведу бенефиције за људе који се одазивају за резервни састав и добровољно служење војног рока, да им супружници лакше дођу до запослења, деца до места у вртићима... Природно је да држава награди оне који су спремни да буду тамо где је најтеже и најодговорније.

Међународне околности наравно све то компликују, имамо проблем са продавцима и са Истока и са Запада, надам се да ће сви успети да испуне уговорне обавезе. Имамо велике аквизиције и из Кине, Француске, Русије, имамо упит ка САД, разговоре са Великом Британијом, са УАЕ око неких заједничких пројеката.

Како гледате на константне захтеве са Запада да "изаберемо праву страну историје"?

- Замислите то, позивају нас, који смо увек били на правој страни историје и платили огромну, највишу цену за то - људским животима. Данас би нас у најмању руку било колико и Холанђана. Свима смо донели слободу, онда су нам се захвалили тако што су рекли да смо их окупирали, па су нас протерали оданде где смо живели вековима. А још очекују од нас да то разумемо. Много је тешка позиција државе и, верујте, не бих био у кожи Вучића ни један једини дан. Ужасно је тешко, а и овде многи гледају како да му убаце који клип у точак, свако мисли да боље зна и чека да он направи грешку.

Иде ли се у финализацију идеје о враћању обавезног служења војног рока?

- Да, очекујем да идемо ка коначној одлуци. То је пре свега политичка одлука, која мора бити у корелацији са озбиљном стручном анализом. То није само питање емотивног односа и анкета ко је "за" и "против", него питање свега онога што се дешава на пољу безбедности, даљем јачању одбрамбених снага, и наравно онога што ће се дешавати. Немам проблем да кажем да сам као грађанин и отац, за враћање војног рока, али то није релевантно, министар одбране не може тиме да се води. Војска је урадила анализу, разговараћемо о томе са председником, премијерком, то утиче и на економију. То питање се отвара у многим државама. И оне државе које видимо као високодемократске и са снажним цивилним сектором, имају обавезно служење војног рока, на пример готово све скандинавске земље. Овде није само реч о, не дај Боже, ратној ситуацији, него и о елементарним непогодама за које војска треба да буде спремна да реагује.

(Вечерње новости)