Ивачковић: И Дилану се омакло да сними лош албум, Ђолету никада

Ивачковић је рекао Танјугу да је Балашевић, о коме је недавно објавио биографски књигу "Панонски адмирал", наш "највећи песник међу музичарима свакако, и један од наших највећих песника уопште, без икакве сумње".



Балашевић је обележио животе наше и других генерација. Имали смо привилегију да будемо његови савременици, зато што смо имали прилику да одлазимо на његове концерте, осетимо чар и узбуђење кад се појављује његов нови албум. Нове генерације неће имати ту привилегију, али ће Балашевићеве песме остати за сва времена, оценио је Ивачковић.



Говорећи о Балашевићевом стваралаштву, Ивачковић је између осталог оценио да "Рачунајте на нас" није политичка, већ "родољубива песма написана руком искреног патриоте".



У то време само искрени патриотизам је и постојао. Касније је постао једна врста професије, кад су дошла најцрња времена. Али, крајем седамдесетих кад је Балашевић написао ''Рачунајте на нас'' то није било тако. Написао је ту песму из срца, навео је Ивачковић.



Једна од разлога што је та песма надживела Југославију је то што је написана искрено, а Балашевић је доживео да му "Рачунајте на нас" 2018. године траже на концерту у Сплиту, рекао је Ивачковић.



Искрени занос у ком је написао песму и њене врлине су омогућили да надживи земљу. То је песма за сва времена без обзира што се у њој помиње (Јосип Броз) Тито. Често се сам Балашевић жалио да је погрешио, да није требало да помене Тита, јер тиме умањује универзалну димензију песме, приметио је Ивачковић.



Према његовом мишљењу, пословично самокритични Балашевић у том случају није био у праву, пошто је "песма положила најтежи испит - испит времена".



Ивачковић је оценио да је редак случај у свету, не само код нас, да неко потпише тако обимну дискографију а да не сними ниједан лош албум као Балашевић.



Ђоле нема лош албум. И (Бобу) Дилану се омакло да сними лош албум, Ђолету никада, навео је Ивачковић, додавши да би Балашевић био светско име да је рођен у Сједињеним Државама.



Балашевићева снага је била у песништву, али се често заборавља снага музике, пошто је имао јако развијен, вансеријски осећај за мелодију, подсетио је публициста.



Нема много таквих људи. Његова музика је слалом кроз жанрове. Био је храбар, успуштао се у разне жанрове и успевао у сваком, од класичног рока, диксиленда и блуза, рекао је Ивачковић, додавши да део заслуга за то припада и пратећим мзуичарима.



Према његовој оцени, Балашевићево песништво је "било толико јако да је музику, која је била изванредна, гурнуло мало у сенку". С друге стране, музика новосадског кантаутора је "била савршена утолико што је чинила прави амбијент за стихове, и била је тачно таква каква и треба - била је перфектна".



Ивачковић је подсетио да су Балашевићеви концерти деведесетих били окупљање "праве искрене опозиције", и да је успевао да осећај грађанске немоћи претопи у осећај грађанске одважности.



Нагласивши да је на вест о Балашевићевој смрти на простору бивеше Југославије "жалост била огромна", Ивачковић је је напоменуо да "онакве сцене приликом одласка Ђолета нећемо видети никада".



Ђоле нам је оставио пре свега врхунску поезију. Имамо уметничко наслеђе вредно дивљења, начин размишљања, цивилизацијски систем вредности, поглед на свет који би младим генерацијама требало да служи као модел, оценио је Ивачковић.



Како каже књигу "Панонски адмирал" Ивачковић је радио последње три године, иако је први пут помислио да би је могао написати пре скоро 30 година када је објавио у Политици текст о албуму "Један од оних живота" који се Балашевићу јако допао.



Ивачковић је писање прекинуо када је умро Балашевић, али је наставио на наговор пријатеља да мора да је заврши као својеврсни споменик музичару.



Као новинар, Ивачковић се упознао с Балашевићем 1986. године, када се појавио албум "Бездан", и истиче да је музичар као личност био "диван склад између срдачности, опуштености и градског господства".



Оставио је одличан утисак и никада није био покварен при наредним сусретима, рекао је Ивачковић, додавши да Балашевић настављао да оставља диван утисак током 35 година сусретања, али да га никад није познавао добро.



Осим породице и два, три блиска пријатеља мислим да га нико није познавао, навео је Ивачковић.



Публициста је оценио да је Балашевић "из стихова наслућивао да ће прерано заокружити своју судбину", и да је "прорицао прерани одлазак".



Говорећи о песми "Не ломите ми багрење", Ивачковић је подсетио да су осамдесете биле године страшног насиља над косовским Србима.



Тај несрећни свет је дошао у Београд да се властима пожали на своје муке. Било их је толико да су напунили велику дворану Сава центра. Сатима су причали о својим патњама на Косову. Балашевић је слушао приче, био је дубоко потресен и решио да напише песму о томе, рекао је Ивачковић.



За "Не ломите ми багрење" јесте "инспирација срце југословенске таме Косово", али Ивачковић истиче да је "чудесно је шта је успео на крају од те песме да направи".



Нашао је инспирацију на Косову, али је ''Багрење'' успео да претопи у универзални протест против дивљаштва, нечовештва и да начини песнички подвиг и смести кључ песме у љубавни стих, истакао је публициста.



Према његовим речима, Балашевић је "успео да снагом уметности стварно прикаже сву ту муку и несрећу и ''Не ломите ми багрење'' је једна од његових највећих песама, ако не и највећа".



Ивачковић је подсетио и на песму "Човек са месецом у очима", за коју је Балашевић, како је навео, инспирацију нашао у несрећи Вуковара и успео је да у стиховима "прикаже унутрашњи слом човека који је учествовао у рушењу једног града".



Публициста је рекао да поседује богату архиву, пун орман фасцикли, и озбиљну и богату грађу, а да су му приликом писања књиге користили и други извори, попут Балашевићевих сарадника и пријатеља.



У књизи су главни колосек размишљања о албума и зато је то емоционални водич кроз дискографију, односно Ивачковићев угао гледања на Балашевићеву уметност.



Она је толико велика и сложена да би се ту могло написати још много тога и можда ће то неко и урадити. То је прва књига о Балашевићу, веровали или не. То говори нешто о нама као друштву. Књига попуњава једну велику празнину, рекао је Ивачковић.