Кумановски споразум - између потписаног и реалности

Одредбе споразума ушле су у Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација, која је усвојена дан касније.



Војно-технички споразум између Међународних безбедносних снага ("КФОР") и влада тадашње СР Југославије и Србије потписан је на војном аеродрому у близини Куманова, након 78 дана НАТО бомбардовања СРЈ и пет дана преговора. Потписали су га генерал Војске Југославије Светозар Марјановић, генерал МУП-а Србије Обрад Стевановић и британски генерал Мајкл Џексон.



Међутим, ни 23 године након потписивања Кумановског споразума решење за косовски проблем није на видику.



Документ је предвидео размештање на КиМ, под покровитељством УН, ефикасног међународног цивилног и безбедносног присуства, по усвајању резолуције Савета безбедности УН. Према Споразуму, међународне снаге су "овлашћене да предузимају све неопходне акције у циљу успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане".



Споразумом из Куманова успостављена је копнена и ваздушна зона безбедности, које су се протезале пет, односно 25 километара у дубину територије централне Србије. Повратак војске СРЈ у Копнену зону безбедности омогућен је 2001. године, а ваздушна зона безбедности укинута је 2015. године.



Са друге стране, такозвана Ослободилачка војска Косова никада није демилитаризована. Трансформисана је прво у Косовски заштитни корпус, а 2009. формиране су Косовске безбедносне снаге, у сврху цивилне заштите. Скупштина привремених институција у Приштини је, међутим, 2018. усвојила измене закона које омогућавају трансформацију Косовских безбедоносних снага у оружане у наредних 10 година. Приштина најављује и набавку тешког наоружања.



Након повлачења југословенских снага, Срби на КИМ су постали мета сталних напада и злочина чији починиоци никад нису пронађени. Косово и Метохију је од 1999. године напустило више од 200 хиљада Срба и осталог неалбанског становништва, а порушено је и девастирано око 150 српских светиња и споменика. У великим градовима као што су Приштина и Призрен, где је пре сукоба живело по неколико десетина хиљада Срба, данас их је остало по неколико десетина.



Насиље екстремних Албанаца над Србима наочиглед међународних снага кулминирало је 17. и 18. марта 2004. године, када је у погрому страдало 19 људи, протерано више од 4.000 Срба, уништено 935 кућа и порушено или тешко оштећено 35 православних храмова.



Споразумом из Куманова предвиђен је и повратак одређеног броја припадника особља СРЈ и Србије, што је потврђено и Резолуцијом Савета безбедности 1244. Међутим, повратак припадника особља СРЈ и Србије на КиМ никада није реализован.



Када је реч о повратку Срба са КиМ својим кућама, Приштина тврди да они могу да се врате, али се Срби повратници у реалности суочавају са нападима, пљачкама, претњама, узурпацијом имовине и хапшењима по лажним пријавама за наводне ратне злочине. То је најбоље показао пример Драгице Гашић, првог српског повратника у Ђаковицу, град у којем је пре сукоба 1999. године живело око 12.500 Срба.



Према подацима Владе Србије, у Покрајину се вратило свега 1,9 одсто Срба, што је најмања стопа повратка од свих постконфликтних подручја у свету. Према подацима које износе представници Канцеларије за КиМ, на КиМ је поднето око 70.000 захтева по питању узурпиране имовине.



Мисија КФОР-а у почетку је имала око 50.000 припадника, а данас је њихов број смањен на око 3.700 војника. Званични Београд сматра да је КФОР једини гарант безбедности Срба на КиМ, а према подацима са сајта Канцеларије за КиМ прошле године је забележено 128 инцидената усмерених против Срба, док их је од почетка ове године до 2. јуна било 52.