Како је чувени Штрохшнајдер ходао над главама Белоцрквана
Стижемо пред Цркву Свете Ане која је један од најрепрезентативнијих објеката белоцркванске арихтектуре.
Током 18. века, на месту данашње Црке Св. Ане, налазила се мања црква обојена у бело, посвећена Св. Леополду, по којој је град по неким теоријама и добио име. Данашња црква је грађена у раздобљу од 1802. до 1806. у стилу средњоевропског класицизма, са елементима барока.
Емануел има кључ и ми улазимо у раскошни ентеријер храма у којем постоје четири олтара, прве оргуље на хорској галерији су уграђене 1806. када је црква и завршена, и то оргуље чувеног Франца Антона Волтера из Темишвара. Осликавање зидова је завршено 1912. и рад је мађарског уметника, Марошија, док су кипови у ентеријеру настали у 19 веку, највероватније у Тиролским радионицама.
Лево од Цркве Св. Ане у Милетићевој улици налази се Магистрат, класицистичка зграда из 1830, данашње седиште Општине Бела Црква. Одмах поред је зграда Основне школе Доситеј Обрадовић која је скоро обновљена средствима Амбасаде Краљевине Норвешке. Преко пута је стара зграда Гимназије, потпуно запуштена, наводно је у плану обнова ове године, такође средствима из иностранства. Дуж улице налази се читав низ веома лепих старих кућа са аутентичним фасадама, прозорима и капијама...
Шетамо од римокатоличке до православне цркве у Светосавској улици, некадашњем Српском сокаку, наилазимо на још лепих старих кућа. На најзначајнијој од њих, оној која је припадала славном Леонарду Бему, иако је под заштитом, извршене су интервенције на фасади па је изгубила аутентични изглед. Кућа је била пуна археолошких и других експоната који су опљачкани у октобру 1944...
На сред “Српског сокака” налази се православна Црква Светих Петра и Павла. Подигнута је у периоду од 1774. до 1780. а градња се поклопила са добијањем статуса слободне војне вароши, који је Бела Црква добила од Аустријског царства 1777. Сама црква је барокна грађевина подигнута на темељима старијег храма. Љубазна попадија нам отвара закључану цркву.
О изради иконостаса и зидних слика говори запис на северном зиду, изнад средњег прозора: познати дрворезбар Аксентије Марковић урадио је конструкцију 1793. Павел Ђурковић, сликар из Будима насликао је иконе за време столовања Јосифа Јовановића Шакабенте, епископа вршачког, а Симеон Јакшић, житељ Беле Цркве, осликао је зидове и сводове 1810. Темељну обнову сликарства иконостаса и зидова, са позлатом, извео је 1898. године, Ђока Путник са сином Иваном.
Попадија нам откључава и Парохијски дом у којем се налази се и копија слике “Сеоба Срба” Паје Јовановића коју је направио овдашњи сликар Георгије Ђока Путник (1851-1905). Занимљиво је да је Путник направио копију Пајине верзије коју је СПЦ одбила (са мајком са дететом и овцама) јер су Срби на њој “изгледали као неке избеглице”. Оригинал ове верзије Паја је урадио “за своју душу” после га је продао једном српском адвокату у Загребу и она се данас следом драматичних околности о којима сам писао пре годину дана - налази у Народном музеју у Панчеву.
На Тргу руских кадета налази се Руска православна црква посвећена је Св. Јовану Богослову. Захваљујући донацији кнеза Димитрија Шаховског 1930. организовано је прикупљање добровољних прилога за изградњу руске цркве. Зидање цркве је завршено 1931. У јануару 2017. после богослужења избио је пожар у храму. У њему су се налазиле иконе које је поклонио велики кнез Константин Константинович, а донели су их руски кадети 1920. Мештани су се брзо окупили око храма да спасавају што се спасти може. Када се облак дима разишао видело се да је иконостас читав, али су фреске на зидовима знатно оштећене…
У цркви затичемо Зорана Селаковића, рођака министра иностраних послова који осликава зидове цркве. Ту је фреска царске породице Романов, а на једној великој композицији у делу који приказује пакао уочавам лик кардинала Степинца. “Ти си први који је то приметио!”, каже ми Зоран.
Касније, након моје посете Белој Цркви покренута је велика полемика у медијима због мотива кардинала Степинца на поменутој композицији, протестовао је чак и надбискуп београдски Станислав Хочевар.
Одмах поред је и Ватрогасни дом у Белој Цркви чија зграда је подигнута 1785. и представља заштићено непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Ватрогасни дом је саграђен по грађевинским прописима Војне границе. На почетку, у њему је била гостионица која се звала „Златни јелен“, па затим је коришћена као приватна трговачка и стамбена зграда, а потом као Ватрогасни дом. У објекту је немачка Завичајна кућа коју је 2010. отворио Белоцркванин Миодраг де Део Михаиловић (75) познатији као Мики. Контроверзни Мики де Део је по образовању школско-клинички психолог а са седамнаест година постао је и инструктор и тренер пливања у Белој Цркви и наставио да ради у Београду, Херцег Новом, Берлину, Вршцу, чак и месец дана у Палестини...
Изградња најстарије пруге у данашњој Србији, Оравица – Јасеново – Бела Црква – Бузјаш, иако су јој данас крај и почетак у суседној Румунији, започела је августа 1847. а завршена је 1854. Изграђена је да би се из молдавских рудника руда превозила у челичану у Решицама, али и до Дунава.
Путнички саобраћај на овој дестинацији, дугој 64 километра, започео је две године касније. А све је почело у децембру 1847. када су за Беч отишла два путника - имућни Белоцркванин Георг Радуловић и Алојз Лоренц, индустријалац, који се годину раније вратио из престонице Аустријског царства са златном медаљом за свилу. Кренули су у Беч да својим утицајем потегну везе у “највишим форумима” да се измени већ донета одлука о путањи прве пруге у југоисточној Европи, те да такви возови, иако то није било предвиђено, пролазе и кроз њихову Белу Цркву. Након неколико месеци касније, у Белу Цркву је стигао акт, у ком је најављено да ће инжењер Карл Бах доћи у ту варошицу, како би препројектовао пругу. Тако и би, па је најстарија пруга на тлу данашње Србије и Румуније убрзо добила коначну трасу, дугу 63,5 километара: Оравица - Јасеново - Црвена Црква - Бела Црква - Врачев Гај - Соколовац - Базјаш.
Изградњу је успорило избијање Револуције 1848/49. Тек две године касније, по њеном окончању, у Белој Цркви су почеле да се крче шуме, а земља поравнава. Од 1854. више ништа није било исто. Писак локомотиве престрављивао је стоку, а пара из машине забрињавала људе: можда је отровна! На Врачеве, Козму и Дамјана, 1856. кренули су пругом и путнички возови, а годину касније, код села Јасеново, повезале су се шине са новосаграђеном пругом од Сегедина, преко Темишвара и Вршца. Редом вожње из 1857. предвиђено је да се од Беле Цркве до Беча стигне за само 24 сата. Најстарија пруга у Србији више није у функцији а станица у Белој Цркви изгледа доста лоше. Ту је и хотел чији је кров пре неколико година изгорео па се он од тада налази у запуштеном стању.
На брегу Урван, који се раније називао Вршачки брег, изнад Беле Цркве 1823. постављен је кип Светог Урбана у природној величини. Свети Урбан (Урван) је заштитник виноградара и бачвара који се прославља сваког 25. маја.
Три крста - Калварија, као верско место, стециште католичке литије и обредног ходочашћа, први пут се у Белој Цркви јавља 1797. када су постављена три дрвена крста. Немачки досељеници су подигли 130 степеника као помен на Христово страдање на Голготи и на врху три крста. Од 1943. добија световни карактер и претвара се у чистилиште и мучилиште, када је овде стрељано 100 банатских грађана па је подигнут зид као подсетник на стрељања, а 2004. постављена су три нова крста...
У сумрак стижемо на православно гробље на којем се налазе се многи бисери архитектуре: Породична гробница Деспотовића, капела породице Путник из 1895. (ремек дело сецесије, на жалост у јако лошем стању) капела из 1908. године и капела – једнобродна црква са трансептом из 1888. породице Александра и Јулијане Шмиц…
Први карневал у Белој Цркви одржан је још 1828. по узору на карневал у Келну, што не чуди ако се узме у обзир да су Белу Цркву основали 1717. године гроф Флоримунд Мерси и досељеници из Аустрије, Немачке, Француске. Основане су и карневалске новине и из бројних чланака из 19. века може се сазнати пуно о карневалу у Белој Цркви, а заједнички именитељ били су шаренило, музика, игра , певање, весеље и љубав.
Музеј руске породице
У Партизанској улици на броју 52 – више од 15 година постоји један необични приватни музеј. У њему породица Кастељанов чува успомене на своје претке и сународнике, које је судбина натерала да напусте своје домове у царској Русији и крену у непознато.
Дочекује нас Владимир Кастељанов, каже да каснимо, вадим се да смо били на руском гробљу и фотографисали гробове генерала и других официра док је још био дан. Уз осмех, Владимир нам откључава врата свог музеја, просторије око које се врти читав његов живот. Простор је испуњен фотографијама, цртежима, географским картама на којима су обележени путеви којим су се прогнани кретали, портретима значајних личности... Ту су и верске књиге, разно ордење, бодеж „кинжал” – Владимирова успомена од оца Николаја из 1900.
На зидовима су 53 цртежа и акварела, на којима су сва већа места на путу од Русије до Беле Цркве, које је урадио рођени деда Владимирове супруге Валентине, Иван Павлович Трофимов. Овде се чува и дедин штап, у који је он урезивао имена важнијих места са датумима, на путу од Полтаве (1919. године) и Владикавказа, Севастопоља... све до Беле Цркве.
Владимир Николајевич Кастељанов (84) каже се нада да ће о овом музеју наставити да се старају ћерка Татјана, архитекта која живи у Белој Цркви, и син Николај, инжењер информатике који је у Канади.
Карневалске свечаности отпочињале су у суботу или недељу на железничкој станици, свечаним дочеком „принца и принцезе“ карневала, који би приспели редовним путничким возом. На белоцркванској железничкој станици би неко у име Карневалског одбора поздравио бираним речима „принца и принцезу“. На дан покладног уторка (фебруар – март) организована је Велика карневалска поворка. Групе би се окупљале испред Капеле Св. Венделина (срушена 1967. године) потом би поворка ушла у Милетићеву улицу. Ту би на балкону Магистрата, градоначелник поздравио учеснике…
Белоцркванском карневалу као манифестацији је тешко било одолети, па није ни чудо да су Белоцрквани карневал са прекидима, због периода ратовања, сачували до данас. Након Другог Светског рата, карневал је из зимског премештен у летњи период (последња недеља у јуну) и постао “Карневал цвећа”.
Познати ходач по жици Артур Штрохшнајдер био је гост Беле Цркве фебруара 1931. где извео је своје акробатске тачке за време Белоцркванског карневала у Главној улици ходајући и возећи бицикл по жици између књижаре Хепке и Шпаркасе банке.
Роберт Чобан