Наталијина рамонда, биљка феникс, симбол српске победе

Реч је о заштићеној врсти која је позната и као "цвет феникс" јер чак и када се потпуно осуши, ако се залије, може да оживи због чега је и изабрана за симбол обележавања овог значајног датума - да указује на уздизање српске државе из пепела и искушења кроз која је наш народ прошао у Првом светском рату.



Наталијина рамонда припада фамилији Геснериацеае чији представници углавном насељавају тропска и субтропска подручја широм света, појашњава за Танјуг ванредни професор на Биолошком факултету Универзитета у Београду Маја Лазаревић.



Она наводи да у Европи постоји само пет врста ове фамилије и да су све ендемити, односно врсте ограниченог распрострањења.



Сматра се да су све ове врсте биљке знатне старости ("живи фосили"), остаци тропске и субтропске флоре која је у давној прошлости, када је клима на овим просторима била влажнија и топлија, биле много шире распрострањене него данас, каже Лазаревић.



Како објашњава, када је крајем овог периода дошло до захлађења и поцело Ледено доба, ове биљке су се спустиле јужније и на ниже надморске висине у станишта као што су клисуре и кањони у чијим "ушушканим" условима су могле да преживе, а по завршетку Леденог доба постепено су поново почеле да шире своје ареале до граница у којима их данас налазимо.



Врсту Рамонда сербица (Српска рамонда), каже Лазаревић, описао је Јосиф Панчић давне 1874. године на основу биљака које је сакупио на планини Ртањ у Србији.



Додала је да је неколико година касније Сава Петровић, дворски лекар краља Милана Обреновића, који се из хобија бавио и ботаником, у Јелашничкој клисури и на Сувој планини нашао биљке веома сличне, али не и идентичне овој врсти.



Пошто није био сигуран да ли се ради о истој или новој врсти, обратио се за помоћ Јосифу Панчићу, који је закључио да су пронашли још једну нову врсту коју 1882. године заједно описују као Рамонда nathaliaе у част краљице Наталије Обреновић, наводи Лазаревић.



Додаје да су обе врсте вишегодишње, спорорастуће и насељавају сличне типове станишта – клисуре и кањоне у брдско-планинским пределима, али и стрме, стеновите планинске стране.



Обе врсте неповољне услове на станишту, као што су недостатак влаге, високе или ниске температуре, преживљавају уласком у анабиозу - физиолошко стање у коме се њихов метаболизам успорава, а надземни органи дехидрирају, тако да губе и до 95 одсто воде.



Када услови на станишту поново постану повољни, оне у року од 48 сати до неколико дана поново успостављају нормалну метаболицку активност и озелењавају, због чега се још називају и "биљке које васкрсавају" или "биљке феникси, објашњава Лазаревић.



Она је једна од ауторки изложбе која ће данас бити отворена у Београду, поводом обележавања Дана примирја у Првом светском рату.



Реч је о изложби "Дани рамонди, васкрсавајућих драгуља Балканског полуострва" која ће, са почетком у 12 сати, бити отворена у Ботаничкој башти "Јевремовац".



Посетиоци ће на атрактивним паноима моћи да се упознају са биологијом, екологијом и физиологијом наталијине рамонде и српске рамонде, а биће изложени и живи примерци тих врста.



Изложба ће бити отворена до понедељка, 15. новембра од девет до 16 сати.